ИН4С ИСТРАЖИВАЊЕ (6): Зашто је неопходно покретање одговорности за постојање и дјеловање „црних тројки“ у вријеме владавине ДПС

Демонтажа режима Мила Ђукановића кроз ослобађање државних институција и развлашћивање ДПС-а у циљу спровођења демократизације друштва и предузимања мјера према свима који су се огријешили о законе мора бити императив сваке будуће власти.

То се посебно односи на покретање питања одговорности за систематско насиље које је режим спроводио према својим грађанима кроз планирана и наручена убиства и дјеловање „црних тројики“ о чему наш портал у континуитету обавјештава јавност.

Досадашња сазнања истраживачког центра ИН4С указују да постојање и дјеловање „црних тројки“, није резултат пропуста у раду безбједносних служби и полицијских састава, нити пак резултат злоупотреба појединих полицијских старјешина, већ је у питању државни пројекат у чијој суштини је обрачун са политичким противницима и неистомишљеницима.
Такав начин обрачуна са противницима режима траје у континуитету од средине деведесетих година прошлог вијека до данашњих дана, а сам почетак се доводи у везу са доласком једног високог функционера безбједносног сектора из Београда на службу у Црну Гору, који ће, својим ангажовањем и уз подршку државног врха Црне Горе и неких конекција са страним службама, изградити читаву пирамиду зла у безбједносном сектору, увести криминал у државне структуре и створити такав систем у коме је наметнут наратив да је службама безбједности све дозвољено, па и непоштовање закона сопствене државе, дозвољено насиље над противницима режима чак и некажњено убијање људи по чему је Црна Гора постала и шире препозната.

Налогодавци злочиначких акција „црних тројки“ су, по ономе што је до сада познато, били челници безбједносног сектора и шефови појединих полицијских састава а извршиоци долазили, што је недвосмислено и утврђено, углавном из специјалне полицијске јединице лоциране у полицијском кампу на Златици у Подгорици и Седме управе СДБ, док су лица из криминалног миљеа ангажована врло ријетко и то само за неке споредне улоге.
Руководиоци СДБ, док је формално постојала Седма управа (2005. година), су били Вукашин Мараш и Душко Марковић, а шефови полицијских састава у кампу на Златици Веселин Вељовић и Миљан Перовић. Неки од поменутих функционера, посебно Вељовић и Перовић се у инсајдерским свједочењима помињу као директни налогодавци конкретних напада на поједина лица.

Да ли су поменути функционери били заиста налогодавци насиља које су спроводиле „црне тројке“, то ће кад – тад морати саопштити надлежни органи, али оно што се са великим степеном сигурности може тврдити, јесте постојање њихове објективне одговорности за све што су чинили припадници полиције и СДБ, који су њима били потчињени.
Како су временом до шире јавности допирале информације и расло интересовање иностраних организација за активности „црних тројки“, државни врх Црне Горе је 2001. године, због бојазни од компромитације, наредио премештај једног броја „црнотројкаша“ из полицијског кампа на Златици и Седме управе СДБ тако да су неки од њих добили постављења у осталим организацијским јединицама Управе полиције и појединим регионалним центрима и одјељењима безбједности попут оног у Даниловграду, више њих у Сектор за обезбјеђење штићених лица, појединци у ЗИКС Спуж и Централну банку, а било је и чудних премјештаја у Републику Србију, гдје су заузели позиције у систему безбједности те државе којој и данас служе вјешто скривајући своју прошлост.

Припадници „црних тројки“ тим премјештајима нису кажњени већ само склоњени и награђени постављењем на одговорније и више позиције у служби са којих су нормално напредовали уз нелегално прибављене дипломе о школској спреми. Многи од њих и даље важе за људе од посебног повјерења и као такви добијају одговорне дужности у сектору безбједности, чак и након пораза ДПС, а појединци су плански укључени у разне криминалне активности попут шверца цигарета и наркотика до мјере да су постали истакнути припадници познатих криминалних кланова и организатори криминалних активности у Црној Гори и иностранству.

Управо су безбједносне службе и полиција, преко „црних тројки“, у доброј мјери утицале и чак преузеле управљање познатим криминалним клановима и њиховим пословима, до мјере да добри познаваоци прилика у земљи и иностранству стављају знак једнакости између државе Црне Горе и једног познатог клана из Котора при чему се управо бивши припадници Седме управе и полицијски камп на Златици означавају као сервис и логистичка база за његово криминално дјеловање. Да ли је то тако или није, показаће вријеме будући да се том проблематиком баве и многе међународне адресе.
Иако је о том насиљу мање више све било познато и у реалном времену, врх режима Мила Ђукановића је све то игнорисао, понашао се као да се ништа не дешава и наставио са праксом све до краја своје владавине до 2020. године.
Уочава се да су државни функционери проблематизовали сваки покушај отварања афере спречавајући било какву причу о „црним тројкама“ а не њихово постојање и злочиначке акције које су оне спроводиле према својим грађанима, што довољно говори о државном руководству и његовим намјерама.

На опште изненађење јавности нико од структура нове власти није реаговао на овај проблем и посебно на свједочење Брајушка Брајушковића из 2021. године иако се он јавно понудио да своја сазнања подијели са њима. Новој власти су приоритет била међусобна надгорњавања и саслушања челника који су они сами поставили на државне функције док су „испод радара“ остајала неразјашњена убиства, „црне тројке“ и многа друга тешка кривична дјела и њихови налогодавци. Утисак је да су и нови специјални тужилац Владимир Нововић и његов Специјални полицијски тим нечим лимитирани и ограничени када је у питању отварање случаја „црних тројки“.
То значи да не постоји политичка воља да се држава суочи са овим проблемом нити је још увијек преовладало схватање да дјеловање „црних тројки“ не треба третирати као пропусте у раду безбједносних служби, нити као злоупотребе појединих полицијских старјешина, већ искључиво као државни пројекат у чијој суштини је обрачун са политичким противницима и неистомишљеницима.

Све док нека нова власт у Црној Гори коначно не реагује и одреди се према овој појави, „црне тројке“ ће бити присутне и њихово дјеловање ће се осјећати. И не само то, постојање лица – припадника „црних тројки“, тих бандитских састава у систему безбједности и њихове спреге са криминалним миљеом, уз јаку подршку врха режима Мила Ђукановића, су чврста кохезиона снага која све њих држи на окупу, учвршћује везе „крвавих руку“ и представља велику брану демонтажи криминализованог система. Зато демонтажа криминалне пирамиде зла и раскринкавање те злочиначке спреге политичара, државних службеника у безбједносном сектору и криминалаца, мора бити апсолутни приоритет садашње или неке нове власти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: