ИН4С помаже Абазовићу: Горана Жугића убила Седма управа, па злочин покушали подметнути Војсци Југославије и Габријелу Ескобару?

Јавност у Црној Гори, али и шире је недавно имала прилику да чује мишљење премијера Дритана Абазовића који је, говорећи о неријешеним убиствима из претходног периода, саопштио да је високе полицијске функционере Дарка Белог Распоповића и Горана Жугића, као и главног уредника ДАН-а Душка Јовановића убила дуванска мафија.

Не улазећи у појмовно одређење мафије као начина организовања криминалних структура нити премијерове очигледно добре намјере да истина о ружним страницама новије црногорске историје изађе на видјело, ипак указујемо да би се овако дато обашњење могло схватити као покривалица за стварну истину о тим догађајима из простог разлога што држава мора јасно означити налогодавце, организаторе и извршиоце тих злочина а тек онда говорити о мотивима и позадини истих.

Наш портал указује на чињеницу да убиство Горана Жугића, савјетника Мила Ђукановића за безбједност, који је убијен у мјесецу мају 2000. године, у том смислу може бити знаковито и његовим расвјетљавањем се може доћи до улоге одметнутих дјелова тајне службе и полиције.

Наиме, Истраживачки центар нашег портала је дошао до интересантних информација, истина незваничних, које указују да је Седма управа СДБ организовала и извршила убиство Горана Жугића, а не дуванска мафија како би се могло закључити из изјаве премијера Абазовића иако се у позадини случаја могу заиста крити послови везани за илегалну трговину цигаретама.

То да је Жугић био жртва дуванске мафије се одавно спекулише, али су то ипак била само нагађања јер истрага овог злочина, као и многим другим случајевима, не само што није дала никакве резултате, већ је вођена толико рђаво да се ни данас са сигурношћу не зна да ли је Горан Жугић убијен испред своје зграде у Подгорици, гдје је пронађен мртав или негдје друго, па је његово тијело ту донијето и остављено.

Надлежни органи никада нијесу потпуно негирали ни једну ни другу верзију, која се својевремено појавила остављајући нејасним и сам мотив овог убиства.

Сумња је пала на Седму управу због чињенице да су тога дана њени службеници уочени у Никшићу па затим у Подгорици, али и општепознате чињенице да је тадашњи шеф Седме управе Дарко Бели Распоповић био у сукобу са Гораном Жугићем.

И све је ишло по обрасцу њиховог дјеловања – најприје су прикривено и медијским манипулацијама покушали додатно компромитовати Жугића а онда злочин приписати другоме, прије свега Војсци Југославије.

Прављена је сулуда конструкција по којој је Жугић, наводно, шверцовао кокаин преко државне границе са БиХ и то преко војних прелаза, па га убила Војска Југославије при чему су ишли толико далеко да су чак и кривотворили и узимали лажне и намјештене изјаве у Никшићу а касније и Подгорици, па затим покушали ухапсити неке припаднике Војске Југославије у Жугићевом комшилуку, што је умало изазвало скандал, након чега су били приморани пустити их.

Све је то праћено дезинформацијама које су пласиране чак и према Жугићевој породици.
Када су војни органи документовали покушаје подвале па предочили неке битне чињенице МУП-у Црне Горе и понудили сарадњу, пропао је покушај конструкције и подвале Војсци Југославије, након чега су, уз помоћ неких кругова у Београду, пласиране дезинформације о наводној политичкој позадини убиства.

Тврдило се да је злочин извела, ни мање ни више, но америчка ЦИА, а да су организатори атентата Шон Бернс, тада шеф америчке канцеларије ЦИА у Дубровнику и Габријел Ескобар, тадашњи службеник економске радне групе за Црну Гору. Под притиском америчке дипломатије, несто касније ће један државни функционер демантовати и негирати било како учешће америцких служби у овом случају.

Двије године након Жугићеве смрти, која је за многе била потпуна мистерија, у јавности се огласио Горан Стањевић, представник црногорске Владе у Швајцарској за стране инвестиције и саопштио да је италијанске истражитеље 2002. године обавијестио да је документацију о кријумчарењу цигарета између Црне Горе и Италије и улози тадашњег предсједника Црне Горе Мила Ђукановића доставио његовом савјетнику Горану Жугићу након чега је Жугић убијен. Изјава Стањевића је потврђена свједочењем Срећка Кестнера, инсајдера дуванског бизниса, који је рекао да иза убиства Жугића „врло вјероватно стоји Бели Распоповић“ те да је Жугић убијен у Никшићу а не у Подгорици. Његову изјаву је својевремено пренио лист Национал а касније и црногорски дневи лист Дан.

Ратко Кнежевић, бизнисмен и кум Мила Ђукановића је такође потврдио те наводе и отишао корак даље саопштивши да су „Жугића убили командоси Белог Расоповића због преотимања дуванског посла“. Све те, али и друге изјаве, постоје у списима предмета о дуванској мафији у италијанском тужилаштву и црногорским истражитељима могу бити доступне. Осим тога, поједина лица из састава Седме управе се и данас налазе на важним позицијама у систему безбједности и они би могли дати врло корисна сазњања о том догађају, поготово што је, по свој прилици, у окршају са Жугићем било и рањених лица која су ране покусали залијечити у Херцеговини како би заметнули своје крваве трагове, али све је било без успјеха. Недуго након убиства Горана Жугића, убијен је и Бели Распоповић у јануару 2001. године у центру Подгорице па су та два случаја истражни органи одмах довели у везу, што је изазвало подјеле унутар безбједносног сектора који ће касније бити проширен и на криминални миље.

У убиству Горана Жугића и дешавањима након тога је видљив рукопис тајне службе Црне Горе и то баш Седме управе, што је познат образац њеног дјеловања, по коме су своје злочине увијек покушавали приписати другоме и тако „прати своју улогу у њима“ уз истовремено пласирање лажи и дезинформација срачунатих на компромитацију жртве по чему је Седма управа постала гора од сваке мафије.
О Седмој управи СДБ се све више јавно говори и чињеницу да је она постојала више нико не спори, осим оних који могу бити одговорни за њене злочине, као што се не могу спорити ни бројна кривична дјела и друге аномалије везане за тај састав који је представљао један отуђени центар моћи из кога су долазиле тешке злоупотребе и злочини који и данас оптерећују државу Црну Гору и црногорско друштво. Међу њима су се нашла лица из криминалног миљеа, не само из Црне Горе него и других држава, а која се доводе у везу са најтежим кривичним дјелима попут убиства Душка Јовановића, Павла Булатовића, Зорана Ђинђића, Славољуба Шћекића, Срђана Војичића и многих других.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: