ИН4С у Великој Хочи код породице Петровић: Из свега смо изашли јачи

Милена Петровић, ћерка Срђана Петровића из Велике Хоче, власника винарије „Петровић“ чије су вино припадници такозване косовске полиције запленили прошле године, присетила се за портал ИН4С недавног немилог догађаја и поручила да су из свега овога изашли много јачи него што су били раније.

Прошло је мало више од месец дана како су насиље, страх и освета  били помешани. Породица Петровић из Велике Хоче, на путу по заветној светињи, Космету, била је путоказ код ког се новинарка ИН4С портала присетила сцена које су обележиле прошлу годину, али за мештане Велике Хоче, и будуће дане на КиМ.

На свом путу, састала се са Миленом Петровић, ћерком Срђана чије су вино полицајци такозване државе просули у неповрат.

Милени је постављено питање о томе какав је осећај био доживети и преживети дан попут оног кобног осмог децембра, на шта она одговара да је осећај био заиста невероватан.

-То је једна трагична сцена коју смо доживели и надали се да се то неће десити и да они неће испунити оно што су желели да постигну. Заиста је било потресно. Сви су јавно могли да виде шта се дешавало на свим порталима. Никада никоме не бих пожелела да се догоди овако нешто. Хвала Богу, то се заршило. Није најбоље, али сви смо остали живи и здрави и нико није ни на кога физички насрнуо.

О том дану, ипак, присећа се Милена, могу се рећи и добре ствари. Срби су се сложили и показали да кад су скупа, све се може преживети.

-Импресионирана сам била чињеницом када сам видела испред куће колико се народа окупило и колико смо сви били сложни. Сви су дошли да пруже помоћ. У тим тренуцима свака помоћ, подршка, значи превише, како мени, тако и мојој породици. Овом приликом желим опет да се захвалим мештанима Велике Хоче, али и свим људима који су нам се нашли у тим тешким, немилим тренуцима.

На питање колико је помоћ Хиландара, али и из Требиња, улила веру у боље сутра и наду да ће се све вратити на старо, Милена одговара да је та помоћ изузетно значила њеној породици.

-Рекла бих да смо из свега овога изашли још јачи. Због свега овога што се догодило, још више нас је спојило – како нас као породицу, тако и читаво село.
Иако ништа не може да надокнади душевну бол након свега што смо прошли, сама чињеница да је неко уз вас и да је ту, значи много.

Милена не верује да све може да се врати на старо, али каже да су они ту где јесу и и даље су на истом месту, ту живе и планирају да наставе да живе, па све оно што се догодило покушаће да оставе иза себе, без освртања на прошло време.

О страху Милена Петровић говори као хероина. Каже да страха нема.

-Верујем у Бога и само се у њега уздам. Немам страх, али увек се мора бити обазрив, с обзиром на то да се налазимо овде, каже она.

На самом крају разговора, питање се само  наметнуло. Шта је било најпотресније, загрљај оца, вапаји брата, народ, кућа, вино које одлази….

-Реалност – одговара Милена.

-Поглед на нешто што се годинама и деценијама стварало, што су стварали мој деда и отац, та сцена када схваташ да све одлази у неповрат.
Најпотреснији био је братовљев поступак, али срећа па смо га одвратили од намере да скочи и натерали да сиђе, ако колико толико може да се смири у тим тренуцима.
Мајчин бол који никад не може да се заборави, урезан је поред свега као нешто најпотресније.
Оно што бих рекла је да смо изашли из овога много јачи, прошло је хвала Богу најгоре иако је могло да се заврши много горе. Хвала Господу Богу и хвала свима, приводи крају разговор Милена из Велике Хоче.

-Никад нећу заборавити реченицу коју ми је рекао један човек који је био ту тог дана – „Заиста сте посебни, држите се само и биће све у реду“. То ми је дало невероватан елан и снагу, као сила да стојички поднесем све то заједно са оцем, коме је свакако било најтеже, закључила је Милена Петровић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: