Инфлација идентитета

Пише: Сибин

„Слуга тиранина већи је тиранин од тиранина.“ Кант

На селу сам, како рече једном удубљени учењак, запео са великим проблемом, толико колосалним да ми паралише дух.

Наиме (ружне ли ријечи!), и поред много уложеног труда потпомогнутог маштом, не могу направити ни најмању разлику између Шуковића и Шофранца, будући да оба профила обилују – неисцрпним фондом небулоза у издању агресивног бућкуриша.

Ок, Шофранац је слугерајски сервис, помало и патник, причало које у предмету говорења не прави разлику („биће говора оперисано мишљења“ М. Бланшо), зато је онако механичан и у основи безосјећајан.

Шуковић је, рекло би се на први поглед, запаљив, помаман, ексцитабилан, али све су прилике да је томе тако јер има добру апанажу. (Сјетимо се како је М. С. Павличићу као госту назови Живе истине оне ноћи било видно непријатно, умало не рече: аман, Дарко, обали сто, полако са рукама, ето си се превалио преко њега, хоћу једноставно да ти кажем како ова земља с таквим као што си ти, нема будућности. Међутим, хладнокрвни хирург рече то на друкчији начин.)

Тако да, и у овим безбојно демократско-хуманистичким временима, изгледа да се исплати бити патриота, идеалист, чак утопист. Ипак, Шуковић је све осим набројеног, и право речено, он је – антипод комитима!

Већ због тога што је онако улудо пренаглашен и манично исфорсиран, дјелује сумњиво. Да сам којим случајем шеф (велико мудо под сунцобраном), будно бих га надзирао; па он је већ продао ментора у лику потрошеног Криптокапића.

Није ли то, ипак, више него довољно да, ма шта год чинио, увијек остане као онај на чију се није паметно ослонити. Нарочито не у политици која се увија у историјски целофран.

У оба, дакле, поменута случаја поцијепане професионалности, следеће је оно што итекако брине: ако је Шуковић истакнути идеолог а Шофранац канал, онда је тзв. дубока држава у дубокој кризи, која се, дабоме, највише одражава у инфлацији идентитета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: