Институт за културу сјећања

Пише: Јован Лакићевић

У правој поплави тзв невладиних организација, које су као својеврстан облик окупације, последњих година населиле Србију ( више их је од 40 хиљада!!) било би крајње вријеме да коначно направимо једну Владину: ИНСТИТУТ ЗА КУЛТУРУ СЈЕЋАЊА!
Ако хоћемо да будемо озбиљан народ, а и по својој праисторији и новијој историји несумњиво јесмо ( јер не бисмо претрајали миленијјуме), коначно би морали повести рачуна и о својим жртвама, поготово оним у потоњем вијеку.
Страшно је сазнање да их ни до данас не знамо, а носимо тужни ореол процентуално највише страдалног народа на тлу Европе! Н е о п р о с т и в о!
Неко је скоро израчунао: да није било Боја на Косову, Срба би данас било више него, рецимо, Енглеза преко 60 милиона!
Кад размишљам о томе, стално ми долазе на ум, као нека врста утјехе, они Матији стихови:
„Да се није бој ниједан био,
Било би нас више, али -кога?
И било би боље, али – коме?“
Бојеве и страдања, као Велики Божји Српски Народ, схватали смо, кроз миленијуме постојања и трајања, генетски, из генерације у генерацију, као саставни дио нашег живљења. И то би могло да буде објашњење, али не и оправдање небриге за наше милионске жртве у сваком невремену.

Свако површно присјећање о српским жртвама завршава се са „отприлике“ „вјероватно“,“ могуће је“… на нашу велику националну срамоту.
За тако нешто није одговоран ни српски, ни црногорски, ни херцеговачки „опанак“, према којима је др Арчибалд Рајс имао несумњиво највеће поштовање, већ тзв „српска елита“, за коју ја рекао, а да је жив, поновио би то и данас, да је то најгори дио српског народа!
Крајње је вријеме да изађемо из, или, тачније, да се ослободимо тог проклетства.
Подсјетио бих, моје ријетке пратиоце и овом приликом, рецимо, да ми никад нијесмо утврдили, нити ћемо, стварни број жртава хрватских и муслиманских џелата у Јасеновцу. Јер оне, на самом подручју Јасеновца, на више квадратних километара око бетонског цвијета, споменика, никад нијесу истражене, нити ће то бити ускоро! Никад се неће сазнати колико их је отишло низ Саву, до Небојшине куле испод Калимегдана…
Ова бројка од 700 хиљада побијених Срба у јасеначким логорима, коју бескрајно жвалаве и савремени политичари и незнавени „аналитичари“, односе се само на Доњу Градину, на десној, српској обали Саве, наспрам Јасеновца, коју је истражила и документовала државна Комисија 1964., на челу са недавно преминулим академиком, Србољубом Живановићем, поновићу, по ко зна који пут, ни изблиза не свједочи о стварном страдању Срба.
Професор Живановић, који је послије истраживања у Доњој Градини, морао да напусти земљу и да се у њу, због личне безбједности врати тек послије 5о година, тврдио је да је у јасеновачким логорима побијено милион и 130 хиљада Срба! С тога сам мојим пријатељима из српског корпуса у Подгорици, већ рекао да не журе са резолуцијом о Јасеновцу, о несумњивом и једном од најстрашнији геноцидних стратишта савременог свијета, док се, бар приближно, не обавијесте, макар о претпостављеној бројци жртава споменутог геноцида!
Но, да се вратим основној теми, евидентирању српских жртва у последњих стотинак година.
Никад, ама баш никад то није било предметом истраживања да кажем „надлежних државних органа“. Тако се, рецимо, ни до данас не зна, да ли је Брозов сатрап, Крцун, након „ослобођења Србије“, 45. побио шесдесет или осамдесет хиљада Срба, „симпатитера Покрета Д.М“. Досад је поименично утврђено 60 хиљада.)
Зна се, али опет „отприлике“ да је у монстрозној комбинацији антисрпског затирања на потпуно, војнички бесмисленом, Сремском фронту погинуло, али опет „отприке“ 20 хиљада мобилисаних српских младића! („Књига о Милутину“)
Нијесам се озбиљније бавио муслиманским злочинима над њиховим сународницима Србима, пошто сам само новинар, а не историчар,
Запањило ме скорашње сазнање да је током Првог Великог рата, на простору данашње БиХ, било више десетина логора за Србе, од којих је онај, ваљда у Бугојну био рекордер по убијању Срба – 12 хиљада!
Из књиге Јована Дучића, „Вјерујем у Бога и у Српство, коју ми је поклонио др Радован Караџић, након Митинга Помирења у Невесињу 90. ( између кокарде и петокраке), гдје сам учествовао као српски гуслар), сазнао сам више о српско хрватским односима, него из 7 књига академика Кризмна о усташама („Павелић и усташе“ и других).
Јован Дучић сведочи да су те ноћи, кад је убијен Франц Фердинанд у Сарајеву, за разлику од Беча, када се тамо пјевало и пуцало, све српске радње и канцеларије у Загребу, проваљене , обијене и запаљене, а њихови власници, до којих се дошло, побијени.
Са почетком рата против Србије формирани су у аустроугарском протекторату БиХ логори за Србе, који ће потрајати све до пробоја Солунског фронта.
Моја генерација зна за логоре у Мађарској, Нађмеђер и Болдагасон, у којима су завршили живот, рецимо, многи црногорски заробљеници, али о овима у Босни – нико нема појма.
Но, да завршим причу. Не могу нам српски архиви, ни у Београду, ни онај у Новом Саду, а поготово Музеј геноцида у Београду, чији је доскорашњи директор у срамотној лицитацији о жртвама у Јасеновцу, устврдио да је је тамо побијено ваљда 24о хиљада Срба, бити неки ослонац, ни у истраживању, ни у закључивању (овај се ослонио, ваљда, на усташку евиденцију!) Мада, ни на који начин не треба потцијенити њихову активност ( кад друге нема!). Онај Архив у Новом Саду се бави и објављивањем књига о злочинима, што је, апсолутно, за сваку похвалу!
Сјећам се ових дана ентузијасте др Милана Булајића, једног од ријетких прегалаца који се бавио феноменом геноцида и који је био оснивач Музеја жртава геноцида у Београду, с колико се ентузијазма почео бавити Јасеновцем, прије више деценија. Та активност је одједном угашена! Прича о доктору Булајићу и његовим истраживањима везаним за Јасеновац, нагло је пресјечена. Можемо претпоставити и због чега. Данас га се више нико и не сјећа!

Хоћу да кажем да су о српским жртвана у последња два вијека, водили рачуна, без икакве помоћи државе, само ријетки појединци, српски ентузијасти. Рецимо, око Сребренице.Тамо је у Подрињу , у истраживању страшних , геноцидних муслиманских злочина Насера Орића и дружине, учествовао, на своју руку, професор Миливоје Иванишевић, који је, без ичије помоћи, па, наравно, и Републике Српске, успио да утврди колико је, у муслиманском геноциду, страдало српских жртава у Подрињу, 3267. Изван његове евиденције остало их је знатно више!

Само у околини Сребренице и Братунца од Срба и њихових станишта потпуно је „очишћено“ 80 српских села!
Прије њега је то урадио у Старом броду Владика Николај, опет без помоћи државе, гдје је од муслиманских усташа страдало у зиму 42. преко 6000 српске нејачи!
Ми ни до данас не знамо колико је тачно било муслиманских концентарационих логора, не само током Првог великог рата, па до оног, јучерашњег у Челебићу, на домак Коњица, у коме су Срби немилице ликвидирани! Али знамо, рецимо, за страшни геноцид Бугара у Топлици, када су након преурањего Топличког устанка, уочи пробоја на Солунском фронту, наша „браћа“ Бугари, у Топлици и Јабланици побили 21 хиљаду српске нејачи! Хоће ли ми неко рећи да то није био геноцид?
Но, да не дужим, нови српски Институт, или Центар за културу српског сјећања, имаће чиме да се позабави!
Он, наравно, не може, нажалост, да се повјери Катедри Филозофског факултдета за историју , јер су се тамо одавно смјестили и легетимисали као антисрпска институција и „другосрбијанци“
. Имамо, срећом, доста историчара новијег времена, који су се одавно откачили од наметнутог нам на Берлинском конгресу 78, германског изучавања српске историје, и који би могли да буду судионици у најноивјем српском ослободилачком историјском пројекту.
Нека нам у том подухвату буде стално на уму судбина највеће ратне хероине Европе, Милунке Савић, која је завршила живот као чистачица у Народној банци!
За такву пројекцију новије српске историје, ваља жијвјети и ваља се за њу жртвовати! Институт за културу сјећања, или Центар за културу сјећања, могао би нам бити од помоћи да успоставимо интитуцију у коју бисмо сви вјеровал и која би нам могла бити од помоћи да се коначно присјетимо, макар у евиденцији, свих оних безимених, бар у статистици, који су нам помогли да останемо Велики Божји Српски Народ ( да поновим још једном и безброј пута!) на понос будућим нараштајима!
Што се простора тиче, то би могао бити негдашњи Институт за историју и филозофију (чудног и неприродног назива) у који је Броз седамдесетих година смјестио оних седам-осам непоћудних професора БУ, који су скренули са његовог пута, или, тачније, беспућа!
Нека нам је са срећом и с Божјом помоћи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: