Интегралне институције

Пише: Сибин

Џудит Батлер у последњој књизи разрађује тезу – „институционално насиље“. Чујем, да Славен Радуновић у хотел Хилтону настоји објаснити – не само проф.Ђуровић – да су овдашње институције озбиљно обољеле, и да је коначно вријеме да се нешто по том питању предузме. Ђуровић, требали ли рећи, неће ни да чује…

Исте – интегралне – институције, потребују дијагнозу, јер не само да ништа не раде, него и кад нешто ураде, онда то учине тако да дибидус прекрше све законе. Такав је положај и Меденице неуставне Весне. Што је, заиста, насиље над правом и правдом.

Заробљене и обољеле институције промовишу реалност у којој је партија једнако држава. Те ће све чинити у њеном – партијском – интересу… Од подржавања тзв. „државног удара“, до у правни живот стављања овог Закона о „слободи“ вјероисповијести.

Је ли то апсолутно насиље суверена који стоји изван Закона постајући Закон за себе? Све су прилике да јесте, и да смо, због тога – нећемо пренаглити кад то кажемо – на прагу биополитике. (О том чудовишном феномену којег је изумила тоталитарна политика, евентуални радознали читалац може се детаљно обавијести код Фукоа и Агамбеа, а ми прелазимо у нови ред…)

Шесдесетосмаши су били препознати као борци против – „вјештачког карактера инсититуција.“

То је био успио пројекат рушења једног недовољно доброг система којег је, уз то, прегазило и вријеме. Не говори ли то, наиме, следеће: није довољно само повући Закон, неопходно је срушити (политички) оне који су такав Закон осмислили и потом ставили на снагу.

Јер – чему половичне промјене ствари?! И, зашто између два зла бирати мање, зашто се, дакле, уопште довести у ситуацију таквог избора.

Напослетку, како се у једној земљи може говорити о демократији (и људским правима, а 250.000 душа шета улицама борећи се против безакоња!), кад на њеном челу имамо партију која влада три деценије.

У најкраћем: то је – насиље над политиком, и перманентно вршење насиља путем нечег што се представља као политика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: