Интернет је као најјача дрога

Иницијатива „Писци против масовног надгледања” јуче је позвала све државе и корпорације да поштују право свих људи као демократских грађана, да одлуче колико њихових личних података може да се прикупи, сачува и процесуира.

Више од 580 писаца из целог света, укључујући и Умберта Ека, Маргарет Атвуд, Арундати Рој, Давида Гросмана, Орхана Памука, Џ. М. Куција, Гинтера Граса, позвало је и Уједињене нације да креирају међународни закон о дигиталним правима.

Како су саопштили организатори Берлинског књижевног фестивала, ову глобалну интервенцију организовала је мала група независних аутора, а писци сада траже да им се придруже и други широм света и на сајту change.org/surveillance потпишу овај захтев.

„Надгледање крши приватну сферу и компромитује слободу мисли и ми више не желимо да гледамо оне који доносе одлуке како одбијају да делају”, рекла је немачка списатељица Јули Зех и додала „Морамо да заузмемо став, а ми, као писци, радимо оно што најбоље умемо: користимо писану реч да јавно деламо.”

Танјуг

                                                    ***

Поводом берлинске иницијативе јуче смо позвали неколико наших књижевника са молбом да је прокоментаришу и кажу свој став према овом глобалном проблему.

Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра: У потпуности подржавам иницијативу 580 писаца из целог света против масовног надгледања, и лично бих потписала тај документ. То је сјајна иницијатива. Сматрам да је приватност у последњих десетак година драстично угрожена и да се подаци појединаца злоупотребљавају преко сваке мере, док се стварне чињенице прикривају.

Српски ПЕН центар, иначе, у својој традицији дужој од 85 година, врло је активан у оквиру Међународног ПЕН-а када је реч о залагању за слободу јавне речи и слободи појединца уопште, а против је насиља и гушења грађанских и стваралачких слобода писаца и новинара, као и прикривања стварних чињеница. Тако је Скупштина Међународног ПЕН-а на 77. конгресу у Београду усвојила резолуцију којом је оштро осудила мексичке власти због прикривања броја ухапшених писаца и новинара.

Светислав Басара: Ја све то подржавам.Треба то све и појачати, да барабе не би радиле шта хоће.

Марко Видојковић: Мислим да смо пристанком на технолошки напредак испоштовали правила оних коју су га смислили. Неко га је осмислио и дао нам да га користимо. Онај ко предњачи у технолошком развоју, а то су САД, одређује правила и увек је испред конзумената. Свет у којем интернет не би био надгледан јестеидеалан, али мислим да је немогућ. Бојим се да је интернет једна врста масовног опијата, једна од најјачих дрога на планети на коју смо се сви навукли. А дилер, као и сваки дилер, успоставља правила. Прво је интернет био спор и скуп, сада је брз и јефтин и еволуира. Мислим да ће нам неко пре укинути интернет него што ће нам допустити такву незамисливу слободу. Ја иницијативу подржавам, наравно, и разумем жељу идеалиста да свој идеал остваре. Али, мислим да се све то не може променити. Ко хоће своју приватност, требало би да заборави на интернет.

Вуле Журић, председник УО СКД: Док су се петиције крајем 20. и почетком 21.века тицале безуспешних покушаја да се спрече ратови, очигледно је напредак технологија утицао да се овако укаже на опасност која није нова, али су нови начини на које заинтересовани властодршци успевају да надзиру оне чијег се деловања прибојавају. У том светлу, нема сумње да су и писци из Србије спремни да једнодушно подрже ову иницијативу, а надам се да се на поменутом фестивалу налази и неко од овдашњих колега. С друге стране, не смемо прећутати ни све присутније настојање јавних личности, у које, упркос опадању интересовања за књижевност код нас, ипак убрајам и писце, да до најситнијих детаља на мрежи разоткривају своју интиму. Испоставља се како је „кршење приватне сфере” пожељно, што такође компромитује увек жељену а тешко оствариву слободу. И док се једни залажу за укидање надгледања, у Италији се емитује ријалити програм у коме учествују кандидати који пред камерама пишу своје романе.

Дејан Стојиљковић: „Морамо да заузмемо став, а ми, као писци, радимо оно што најбоље умемо: користимо писану реч да јавно деламо”, каже Немачка списатељица Јули Зех поводом иницијативе „Писци против масовног надгледања”. И ја, ето, одмах добијем оспице кад ми неко помене писце и јавно делање,то јест друштвени ангажман уметника, а понајвише колега писаца. Сасвим сам сигуран да ће и овде код нас одмах неко да покрене иницијативу да се подржи иницијатива чисто да докажемо како смо много толерантни, демократични и у кораку са Европом. А после тога – зна се. Обама усплахирено зове Путина и пита: „Владимире, шта ћемо са свом оном технологијом у коју смо уложили милијарде? Видиш да се писци буне, ајде да лепо расходујемо сателите, дронове и двеста милиона камера на које смо потрошили трећину буџета. Не бих да ми нешто замери Гинтер Грас… Добро, јесте да се он није много бунио против надгледања (и још понеких ствари) у време кад је био припадник 10. Ес-Еспанцер дивизије, али била су то друга времена.”

И ту се Путин стварно забрине, па онда предложи састанак на билатералном нивоу са темом укидања КГБ и ЦИА, те самим тим и укидања надгледања, а постане одлучнији у свему кад чује да су се огласили писци из братске Србије.

Не спорим да је јавно делање писаца битно.

Неки књижевници су по њему познатији него по књигама које су написали.

Мислим, зашто писац мора да буде само писац? И не мора његов посао да буде само писање књига. Зашто да прича буде само прича а песма само песма? Лепше је кад си ангажован. А још лепше је кад библиографију можеш да попуниш списком памфлета, петиција и иницијатива које можда ниси написао, али си их потписао. Ево, ја одмах из ових стопа и са ове тастатуре мог компјутера подржавам иницијативу, има политичари много да се устресу кад чују за то. О белосветским моћницима да говорим.

Наравно, све је таштина, да не кажем сујета, како је то лепо приметио неко давно, а писци тешко да су имуни на њу. Њима је просто невероватно битно да буду битни, да се они нешто питају, да они нешто одлучују. Али живот је суров па није тако. Писце нико не ферма, па они морају да залече рањену сујетицу тако што умисле да је то шта они мисле много важно естаблишменту.

Е, сад, мене занима зашто је друштвени ангажман толико цењен код уметника а није код неких других еснафа. Мислим, нико се не пита шта о глобалном надгледању мисли друштво риболоваца. Или замислите ову ситуацију… Одвезем ауто код аутомеханичара да га поправи, а он ми каже: „Знаш како, комшија, ја баш и не знам да ти заменим карбуратор али, ево, да чујеш шта мислим о правима хомосексуалаца и сечењу Амазонске шуме.” И ту није крај. Одеш код зубара, а он ти каже да не уме да ти извади зуб али зато има одличну идеју како решити проблем отапања поларних капа. Живо ме занима шта чича од кога купујем парадајз на пијаци мисли о овом надгледању. Шта је па он гори од нас писаца?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: