(ИНТЕРВЈУ) Његош као темељ, провинцијализам као изазов: Чуровић о културним вредностима и друштвеним променама

Славиша Чуровић један је од најпознатијих глумаца у региону, који већ годинама оставља дубок траг на филмској и телевизијској сцени. Кроз бројне улоге које су оставиле неизбрисив траг у срцима публике, али и својим ставовима о културним и политичким питањима, Славиша се истиче као изузетан пример посвећености уметности. У овом интервјуу, он говори о својој дугој и успешој каријери, великим пројектима које је реализовао, као и о изазовима са којима се данас суочавају и уметници и друштво у целини.

1. Славиша, како бисте сумирали своју глумачку годину? Који су то тренуци на које сте најпоноснији?

– Најпоноснији сам што смо снимили величанствену серију „Тврђава„, једну епску сагу о љубави у вријеме грађанског рата у Југославији, конкретно Книну. Још сам више поносан што сам лично иницирао да се тај пројекат снима дијелом у Црној Гори, конкретно Никшићу. А наравно, поносан сам и на седму сезону „Убица мог оца„, коју снимам са пријатељима већ 8 година… Било је ту још серија „Бранилац„, „Воља синовљева“ и слично, али ова два пројекта су од огромног значаја за културу цијелог региона. Наравно, читам ових дана нападе на то што је Никшић препознао потентност пројекта, конкретно Марко Ковачевић, па се измишљају разлози подржавања и слично. Нико текст није прочитао, него се суди унапријед. А главне улоге три човјека из Црне Горе, Огњен Мићовић, Љубо Бандовић и ја. Чудно и тужно, али то вам је наслеђе провинцијализма и незнања.

2. Какав је Ваш однос са ликовима које тумачите? Да ли Вас је неки од њих посебно обележио у последњим пројектима?

-Знате како, ја поштено радим свој посао чини ми се, па онда доста себе трошим да те ликове одиграм добро… Лакне ми кад завршим, а некад, понегдје ми је жао што се растајемо ја и та имагинација. Тако да живим са својим ликовима у добром сустанарству, тако бих то назвао. Више бих ја волио да не глумим, након 100 улога је доста, чини ми се, али изгледа да је ово „планирано“ за мене од оног ко то све зна, Бога. Али рецимо, Аписа сам дуго носио у себи, а то није добро. Та прекост, превелика снага, наредбодаван тон. Још се ја тога ослобађам, чини ми се. Али такав је посао, шта да се ради.

3. Шта Вам доноси Нова година, да ли имате већ нове пројекте у виду?

-Стално себи говорим да треба прикочити, али знам лукаво да купим себи вријеме дужег одмарања, јер тежак је глумачки хљеб јако и он је неминован, али позиви за посао стижу редовно и не може се све одбијати. Тако да сам договорио двије серије и филм за следећу годину. А највише се радујем путописној емисији „Сањајте са нама Црну Гору“ коју ћу радити са супругом за РТЦГ. Ја сам и почео као глумац на РТЦГ, али сам 20 година био забрањен. Тако да ми је ново руководство са господином Раонићем, које одлично ради свој посао, учинило велику част да радим поново на мојој телевизији, на којој сам и почео да глумим и коментаришем бокс. Томе се од срца радујем, као и тиму који ће то радити, а мислим да је понајбољи у региону.

4. Као уметник, како се носите са друштвеним и политичким темама које су све присутније у медијима? Да ли сматрате да уметност има одговорност да се бави овим питањима?

-Па има. Више као упозорење, него као примјер како би ваљало. Јер од Шекспира на овамо, ми имамо тенденцију стваралаца да умјетност може спасити свијет. Сасвим је сигурно да не може, али га може учинити љепшим и паметнијим мјестом. Кад је умјетност права, да се разумијемо. Кад то није, онда настаје мука. Али за то је потребна културна стратегија, коју морају креирати они који знају шта је то. Каскамо у томе, дебело, рекао бих превише каснимо за свима у Европи.

5. Како видите тренутну политичку ситуацију у Србији и Црној Гори, и како мислите да би уметници могли да допринесу решавању проблема?

-У Црној Гори је на дјелу један организовани хаос након диктатуре, а Србија има своје проблеме које ја никада не коментаришем јер сам у њој гост, како год то звучало. Али тако јесте, јер сам ја Подгоричанин по свему и то ћу и остати. Тако да црногорски умјетници морају тежити да Црна Гора постане луча културе у региону. Али ко нам води установе, то је потпуно немогућно. Жалостан одабир текстова у позоришту, неинвентивна одређења у одлучивању, ригидност и опет изазвана самодовољност нас спречавају да кренемо путем бољитка друштва у цјелини, чији је култура стуб, а не запећак без свјетала.
Али се то не мијења, колико видим. Што је тужно. У Србији је другачија ширина, разноликост и овдје квалитет увијек нађе пут. А како умјетник може да помогне? Па да проба да јавно дјеловање искористи за боље и смисленије друштво, без политке која му је испред умјетности. Али за то треба храброст. Велика, коју они највећи ипак имају.

6. У последње време, друштвена дешавања у обе земље утичу на сваког појединца. Како Ви доживљавате та дешавања у контексту своје уметности и живота?

-Умјетност је све преживјела и свако вријеме јој је доносило нов квалитет, али када неталенат у култури, као у Црној Гори завлада, онда је неумитно да тонемо и не знамо шта бисмо. Србија је друга прича, она је моћан извор талента за цијелу бившу државу. Није то за поређење, никако. А ја свуда имам дугачак језик, јер никада мирно не гледам на свијет око себе. Плаћам то са једне стране обожавањем једне половине и негодовањем друге, али ваљда тако мора. Не може се свима угодити.Мада мислим да сам почесто и претјеривао са политичким освртима, кад ионако не желим политиком да се бавим. Пробао сам и видио да то за мене није. Не значи да нећу некад опет то хтјети, али само у Црној Гори. Ту би требало да знам сваки камен и потребу, а то је основ јавног делања.

7. Како видите културолошки идентитет Србије и Црне Горе данас?

-Па видите, ја и даље знам да је то један културни простор, без неких превеликих разлика, јер је језик, па и јунаци свега исти. Културолошки идентитет се не добија вјештачким стварањем подјеле једног народа, него надградњом и поштовањем онога што је над свима нама, а из Црне Горе је, кровом наше модерне културе – Његошем. Ако одатле кренемо, онда имамо наду да се отргнемо од провинцијалног башибозука који нам је запосјео скоро сва мјеста у култури, од Министарке до директора. Али ми Његоша не укључујемо у темељ, него га стављамо као украс нечега чији је темељ културна политика самодовољности и неинклузивности нашег расутог талента. Тај одлив талента не би издржале много веће земље од наше, а ови што сада воде културу чине све да се нико не враћа, а то је и циљ овог општег дилетанизма на мјестима одлучивања, јер тако чувају своје синекуре и апанаже.

Ја лично знам макар десет, двадесет глумаца из Црне Горе, који су били за одвајање од Србије, били чланови ДПС-ове хоботнице и ништа о Србији не мисле лијепо, напротив, а видим да им не смета да играју на РТС-овим серијалима и Телекомовим такође… Па нешто размишљам – гдје је реципроцитет?Апсолутно га нема и то говори о ширини умјетничког слоја у Србији, а у Црној Гори говори обрнуто… Да га нема и да га потхрањују неријетко и ти што,  овдје гдје ја радим, у Београду, сасвим лијепо и добро зарађују. У земљи за коју су рекли мени лично, јавно, да је мој дом „Тамо далеко“. Ево њихов није, али паре пријају. И београдска добродушна умјетничка наивност.

8. Да ли у свом стваралаштву осећате одговорност да негујете и промовишете традицију и културно наслеђе?

-Колико глума то може, свакако, али ја нисам доносилац одлука већ неко ко нешто прихвата или не, од онога што ми је понуђено као улога. Ово је питање за национални савјет за културу, ако га уопште имамо. Моја одговорност је да оно што одаберем није против мог народа, било које вјероисповијести, земље и традиције. Одбијао сам ја озбиљне улоге и озбиљан новац када су ми такве ствари нуђене, а јесу, више пута.

9. Митрополит Амфилохије био је кључна фигура у Црној Гори, не само у духовном, већ и у политичком смислу. Како видите његов утицај на културни и политички идентитет Црне Горе, као и на односе између Србије и Црне Горе?

-Блаженопочивши Митрополит је неко ко је имао утицај од Атоса до Камчатке и то не мали. Он је кључна фигура, месијанска ако хоћете у новијој историји Црне Горе. Он је достојан оне столице на којој је прије њега сједио и Св.Петар Цетињски и Његош након њега. Па он нам је донио слободу, охрабрио народ да се не боји диктатуре, поштовао разлике. Није лако бити Митрополит у једном храбром народу, некад и пријеком, гдје ријечи лете брже од мисли врло често. Дјелујући некад тако и сам, мислим да је спасио Црну Гору и да је он Његош 21. вијека. Наслеђе је огромно, али он се побринуо и за то, оставивши нам Митрополита Јоаникија и Владику Методија, као чуваре оне храбрости коју је и сам посједовао и пренио на народ. А на њих двојицу понајвише. Каква год била будућност Србије и Црне Горе, он је ону разбраћеност која се форсирала из Подгорице, а понекад и из Београда, сасјекао прилично. А разбратност је коров, тако да се мора водити рачуна да не израсте опет превише. Отуд и чувари његовог наслеђа морамо бити сви који смо свјесни ове замке.

10. Које културне или уметничке промене у друштву сматрате најважнијим и најутицајнијим у последњим годинама?

-Нисам сигуран да знам одговор на ово питање, али свакако је то силна енергија и новац уложен у серије и филмове у Србији, а за Црну Гору нисам сигуран да умијем наћи неки додатни квалитет који се изњедрио. Можда је једини квалитет у Црној Гори што је слобода дошла, а култура није испратила то, него каска и онда се вртимо у круг као у лавиринту. А како да не каска и како да нисмо у лавиринту кад је свако из бившег режима опстао на мјестима одлучивања, а физијатар нам се пита за намјештења као министар културе? Па гдје то има? Част Занзибару, али ни тамо такво нешто не може бити, у Црној Гори ево може. И хајде на страну незнање, него је ту сада на дјелу општа помама за кадровима који су у режиму једноумља упропастили нашу баштину својим нерадом и незнањем. Горе је то што се сад ради, могу рећи циљано и са намјером, него онда када смо знали у оној Ђукановићевој диктатури да се то ради отворено и неприкривено. Али још је горе што се то трпи, брани и остаје. То је системско забашуривање дукљанизоване елитне незналачке идеје о провинцијалној самодовољности и туробна прича о прављењу дистинкиције од сопствене историје и традиције.

Мислим да је, на примјер, нашој министарки културе и драго што је ја нападам, јер сад може отворено бити чувар дукљанских тековина позивајући се на моје нападе на њено кадровање и незнање, које је евидентно…. То јесте једна перфидна фантазмагорија, али очигледно ради и успијева, само ако мисли да ја то нећу раскринкавати, мало се преварила, јер Црна Гора је и моја кућа, не само њена и њених дукљанских наредбодаваца… Као и у случају директорке Вучуровић, испада да што је ми више бранимо она је још више крива за нешто што везе нема са кривицом. Али медијски и културни дукљански образац тражи начин да преживи, преко својих људи који се у власти сада самооткривају чувајући као поменута др. физијатрије Вујовић, све ДПС људе или као ови у Министарству просвете покушавајући да скидају и лове директоре који су национално Срби. Перфидна игра, али ни мало наивна. Мада није ни наивно по партију министарке културе, јер видимо да резултати њеног рада у незнању и додворавање ДПС апаратчицима односи гласаче од Берана до Будве. Што то неко не зауставља, питање је за њих саме, мени је свеједно, али култура пати под јармом незналица. То је проблем и суштина. А то је дужност рећи, иако не вјерујем да ће неко ово чути и схватити озбиљно, јер кад се култура да физијатру, премиса је већ погрешна, а закључак је лагано пропадање и културе и оних који су мислили да то може тако. Не може и никад неће моћи.

11. Како обележавате празнике? Имате ли неку традицију коју увек поштујете?

-Да, увијек за све њих будем у Црној Гори. И то је то… Божић је једини празник уз Васкрс који прослављам, уз Св. Николу који ми је крсна слава… Остали датуми су само бројке, па се према њима тако и односим. Говорим о овим празницима који су световни, сем за 13. јул јер тад увијек пјевам, чини ми се да је последњи пут тог датума 1941. Црна Гора била једно. А ја све сањам да то буде опет. И биће, јер нам другог пута нема. Братског пута.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: