(ИНТЕРВЈУ) НВО „Ми знамо ко смо”: Српски идентитет у Црној Гори ће опстати!

Невладина организација „Ми знамо ко смо“ која баштини и његује вриједносне ставове младих Срба из Црне Горе за кратко вријеме прикупила је симпатије домаће и регионалне јавности.

У интервјуу за портал ИН4С кажу да бројне поруке подршке које пристижу из свих српских крајева, не само из Црне Горе, показују да људи цијене њихов рад.

Које вриједности баштини ваша НВО „Ми знамо ко смо“ и да ли су грађани Црне Горе препознали вашу идеју и рад?

Систем вриједносних ставова иницијативе младих Срба из Црне Горе, Ми знамо ко смо, утемељен је на неколико различитих, али кључних, полазишта која су форматирала лик наше организације. На првом мјесту, вођени интелектуалним и духовним оријентирима из прошлости, усвојили смо национална становишта српског романтизма, патриотизма међуратне грађанске класе али и црногорског политичког XIX и, једним дијелом, почетка XX вијека (ту често волимо да истакнемо дјеловање тзв. Клубаша, односно Народне странке 1906–1918), наравно, снажно нас обиљежавају и начела наслијеђена из старина, можда и кроз колективно несвјесно – то је суштински нераскидива повезаност са прецима која нас је дубоко одредила. Друго значајно полазиште је нужност друштвено-политичког тренутка у коме су Срби, просто, натјерани на овај вид самоорганизовања. И трећи доминантан фактор је инспирација коју црпимо из узорних фигура наше историје и културе, а о чијим биографијама често пишемо на страници иницијативе, све у знаку поштовања нашег насљеђа (како је, већ, говорио покојни академик Дејан Медаковић).
Бројне поруке подршке које пристижу из свих српских крајева, не само из Црне Горе, показују да људи цијене наш рад. То потврђује чињеница да смо, без трунке популизма, подилажења ставовима народних маса или инванзивног приступа мрежама, за кратко вријеме окупили скоро 13.000 пратилаца, што је заиста охрабрујуће – дакле, грађани препознају идеју, у то нема никакве сумње.

Како бисте оцијенили питање идентитета у држави са обзиром на то да је бивша власт на све начине покушавала да прекраја историју Црне Горе?

Питање идентитета у црногорском друштву није у истој мјери и у свим друштвеним сферама подједнако (не)задовољавајуће. С једне стране, можемо да будемо задовољни интензитетом српског осјећаја великог дијела црногорског народа, нарочито омладине, који је јасније него икада у скоријој историји препознат и артикулисан кроз литије, одбрану Цркве и обнову црквеног живота, али и свеукупног пратећег културног и научног стваралаштва. Све ово свједочи „жилавост“ српског становишта народа Црне Горе, уливајући свима нама истинску вјеру у његову неугасивост. С друге стране, нисмо задовољни начином и мјером у којој је тај идентитет препознат од стране државе и њених инситуција. Чини се да се званична Црна Гора, као и њене научне и културне институције, руководе начелом „не знамо какву Црну Гору хоћемо, али знамо какву нећемо“. Спремност да се зарад одређеног политичког и друштвеног комфора избјегавају и прећуткују ноторне историјске чињенице о Црној Гори и њеном народу, дугорочно само може да продуби штетне посљедице политике претходне власти и нормализује њене антисрпске лаж-констуркције, које полако али сигурно, један дио народа Црне Горе прихвата као неспорне историјске чињенице. Ипак, Срби у Црној Гори у овом тренутку, много више него прије десетак година, имају разлога за радост – њих данас краси жеља, вјера и самопоуздање, што све заједно буди наду да ће њихов идентитет не само опстати, већ и процвјетати или, што рече пјесма – ђе је текло, опет жубори, буди се гора камена.

Ко је по вашем мишљењу најзаслужнији за слом режима Мила Ђукановића?

Народ у коме је васкрсла српска завјетна мисао и који се показао кадрим да уждије лучу суштине, која је, по Хегелу, истина бивствовања. У времену када „Пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале“, када „Бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода“, из најдубље помрчине, појавило се величанствено народно сабрање око своје мајке Цркве и, заједно са својим благочестивим монаштвом и свештенством, али најприје блаженопочившим митрополитом Амфилохијем, тирјанству стаде ногом за врат. Дакле све у вези са литијама није ништа друго до оваплоћење „Горског вијенца“, гдје је народ исто оно коло које је сажело сву Његошеву философију и из кога су проистекли сви остали јунаци. Али тешко оном ко изда народна надања. Предање нас је научило да се често дешава да грдне кукавице постану народа издајице.

Како бисте оцијенили рад нове Владе и да ли су оправдана очекивања грађана који су 30. августа прошле године након 30 година смијенили ДПС?

Нема никакве сумње да је пред Владом, која је задобила повјерење у Парламенту Црне Горе децембра мјесеца прошле године, стајао тежак, али и задатак од јединственог историјског значаја. Од ње се очекивало да на таласу демократског легитимитета коју је обезбиједио само изборни резултат из августа прошле године, с непоколебљивом стаменошћу предњачи у процесу који црногорско друштво треба да спроведе кроз „порођајне муке“ демократије. И први корак на том путу начињен је измјенама Закона о слободи вјероисповјести или увјерења, и правном положају вјерских заједница, који је истовремено био и непосредни узрок онаквог изборног резултата, па тиме и могућности да се ова Влада формира.

Чини се, међутим, неподијељеним став већине грађана, који су уградили себе у темеље слободне и демократске Црне Горе и много прије 30. августа, да Влада Црна Горе није показала сличан степен одлучности и политичке воље када су у питању неки други, такође важни друштвени проблеми и изазови. Иако свјесни да се за поједине отежавајуће околности објективне природе, попут глобалне епидемије или неслућених размјера наслијеђене хаотичности у државном апарату, мора изнаћи извјесног разумијевања за представнике актуелне Владе, и иницијатива „Ми знамо ко смо“ дијели поменути утисак слободарске јавности, посебно у вези са појединим друштвеним питањима која су у посебном фокусу рада наше иницијативе. У та питања свакако спадају коначно потписивање Темељног уговора са СПЦ, реализација пописа становништва до краја ове године, али и, помало занемарено, што хитније одлучно приступање рјешавању проблема држављанства за хиљаде наших суграђана који са овим административним проблемом већ деценијама живе и доприносе црногорском друштву.

Значај рјешења посљедње наведеног правног проблема не би се огледао само у обезбјеђивању овим нашим суграђанима одвећ завријеђеног „права на права“, како се право држављанства често назива, већ би њиме престало понижење, а наши бројни суграђани, након толико година, коначно могли бити изједначени и сматрани пуноправним грађанима и носиоцима суверености, у складу са Уставом Црне Горе, који, за разлику од највиших правних аката свих земаља у региону, доста рестриктивно носиоцима суверености сматра само црногорске држављане. Влада која настоји да одржи и/или поврати позитивна очекивања слободарске јавности напросто не би смјела себи да дозволи да рјешавање приоритетних питања попут ових пролонгира, или, не дао Бог, у цјелости стави аd acta.

Који су по вашем мишљењу највећи проблеми са којима се суочавају грађани Црне Горе?

Било би претјерано рећи да су идентитетске теме, којима се ми бавимо, највећи проблем (поред толиких проблема из сфере економије, здравства, породичних односа, социјалне правде, безбједности, привреде и низа других области, који свакако озбиљно погађају просјечног грађанина Црне Горе). Оно што је евидентно је да као узрок свих ових потешкоћа, које су итекако међусобно увезане, можемо да препознамо криминогену власт која је током тридесет година допринијела страдању појединца и општем пропадању друштва. Деценије такве власти произвеле су хроничне проблеме који ће још дуго бити кочница општем напретку. Економска, еколошка, урбанистичка, културолошка, идентитетска и свака друга девастација која је погодила Црну Гору, резултат су једне исте политичке логике која је за циљ и идеологију имала само бјесомучну експлоатацију друштвених и природних ресурса, на крају, чак и по цијену трајног (?) цементирања опасних подјела унутар једног истог етницитета који је тежио помирењу. Током те „тоталне експлоатације“ нису поштеђени ни најдубљи и најважнији ресурси народа, а то су његово име, вјера и јединство. Тако је, зарад пуког одржавања политичке моћи, један исти народ посвађан, а произведен и, разним митовима и фетишизацијама државе, „утемељен“ један озбиљан десни екстрем на мапи Црне Горе. А крајње десни екстремизам и фашизам, потпомогнут криминалним новцем, може, сложићемо се, врло лако постати највећи проблем грађана Црне Горе.

Да ли имате амбиција да се опробате у политици, односно да ли НВО „Ми знамо ко смо“ може у будућности прерасти у политичку партију?

Наша организација окупља Србе различитих политичких усмјерења који имају заједнички циљ – промоцију српског културног, духовног и језичког идентитета у Црној Гори, и заштиту интереса српског народа. У том смислу, ми смо настали као надполитичка платформа која треба да обједини, а не додатно разједини српски национални корпус у Црној Гори, и не конкурише било коме на политичкој сцени. Неки од припадника нашег удружења већ припадају одређеним партијама, а сви имају неке политичке „фаворите“, што је потпуно природно будући да, иако примарна сфера нашег дјеловања није политика, често смо принуђени да дајемо коментаре и на политичке процесе који су од изузетног значаја за наш народ.

Наступање на политичкој сцени значило би постављање нових приоритета унутар организације који су природни за политичку партију, али који би нас неминовно одвратили од наших примарних циљева и натјерали да се концентришемо на борбу унутар политичког ринга.

Организација „Ми знамо ко смо“ темељи се на консензусу у смислу националног питања, а не политичког. Сматрамо да ту постоји важан и озбиљан простор за интервенцију, од суштинског је значаја управо деполитизовати нека питања која традиционално носе политички печат, а која би требало да се рјешавају у неком другом простору (простору културе рецимо). Наравно, питање националних интереса једног народа увијек је и политичко, међутим важно је да постоји платформа као наша која ће све политичке разлике наткровити. Подразумијева се, резултат овога је често и то да по питању неких дневно-политичких процеса наша организација има благо „полифон“ став. Рекло би се да пратиоци управо то препознају као вриједност, ширину и интегративност коју једна политичка партија не би могла да приушти. НВО „Ми знамо ко смо“ једноставно нити има, нити треба да има „страначко опредјељење“.

Прочитајте ЈОШ:

НВО „Ми знамо ко смо“ подноси пријаву против Градске телевизије: Ушли у зону кривичне одговорности!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: