Интервју са Добрицом Ерићем: Србија за певање и плакање

Разговарали смо са пјесником српског језика, српског народа, са пјесником из наших читанки, који неизоставно у својој биографији напомене да је из чудесне и дивне Груже – са нама је Добрица Ерић. Ако би набрајали сва Добричина књижевна дјела и библиографске податке, овај текст би био бесконачан! Зато ћемо вријеме које је Добрица посветио нашем порталу ИН4С искористити за разговор о оном што јесте данас ,,хљеб наш насушни“, што је наша бит и постање: Народ, језик, писмо, отаџбина, живот у времену и невремену кроз које пролазимо…

Више од пола вијека пјесништво је Ваша кућа и окућница? Србија и Гружа у сред срца Шумадије и у Вашем срцу. Да ли је љепше било пјевати о Србији некад, или је љепше и захвалније о Србији пјевати данас?

Све је увек лепше у детињству и младости, па и песма и певање о својој кући, о свом селу и завичају, посебно о Србији. Зачудо, ни онда ни данас није се певало нити се пева много о Србији. Не много, већ много мало, онда кришом, као да се не сме, као да је то порочно. Ја сам певао о Србији и онда када то није било погодно, или бар није било пожељно, а певам ево и данас, када је то неповољније и непожељније него икад. Ја сам још шездесетих и седамдесетих година прошлог века објавио поему Сербиа које има и многе друге песме о Србији, и опевао сам све народне и црквене празнике у неколико књига. И нико ми то није замерио, мада ме нико није ни похвалио. Сада ми, Бога ми, многи то замерају и сматрају ме националистом што певам, славим и плачем своју земљу Србију и свој народ, који је више него икада раније и за певање и за плакање. 

А националиста јесам, али не у ружном и изопаченом смислу, већ у оном смислу и духу у коме то проповеда владика Николај Велимировић. Волим своју земљу и свој народ, онај нерасрбљени и непотуђени део коме сунце још изгрева на истоку а не на западу, и певам и плачем о томе. Волим и све друге народе који не мрзе Србе. Некада сам певао о Србији са поносом и надом, нисам знао шта се догађа и шта нам се спрема, а данас певам са тугом и безнађем, јер нисам ни чипован ни зомбиран, па да верујем да нам душмани желе добро. Видим шта нам раде и шта нам још спремају, али немоћан сам да кажем речи јаче од зла што нас је снашло, већ само песму јадиковку, а осећање те немоћи и неправде је најтеже.

Кад кажемо ,,отаџбинско, родољубиво пјесништво „, помислимо на пјесника Пркосне песме, и не само Пркосне песме, обиман је Ваш књижевни опус посвећен Отаџбини? Да ли сматрате да је последњих деценија свијест о српском национу у кризи?

Не само у кризи, већ, код многих, у потпуном помрачењу и отуђењу. Југозападни сејчи светског зла успели су да нас нагрде и понизе толико, да се сад они најслабији и најнеотпорнији на лажи и омразе стиде и себе и свог порекла, стиде се својих часних и храбрих Предака, најчаснијих на планети. Стиде се свог језика и свог писма ћирилице, стиде се свега што је српско и свето нашем роду, и окрећу се лажном туђем сјају који им засењује очи, и злонамерном добру и благостању које није ништа друго до ђавољи наум зла што се острвило на ову светосавску башту која се зове Србија и на наш православни народ. А наше поварошено плиткоумље и дубоко сиромаштво, у које српски живаљ тоне као у живо блато, помажу западном злодуху и његовим удворицама и шпијунима, којих у Србији има више него учитеља, свештеника и лекара.

Посјетили сте прошле године Црну Гору. Увијек дођете на позив људи који су остали Ваши СВЕТОСАВЦИ? – Да ли Вас је Црна Гора разочарала? И како?

Јесте, онај миловски, расрбљени и распамећени део Црне Горе. И то много, горко и болно, али овај други, светосавски, острошки и његошевски део, озарио ми је душу снагом, оданошћу и богатством своје душе, у сиромаштву којим га је утамничила она друга, политичка, антисрпска и антибожија Црна Гора. Она сад с правом може да истиче први део свог имена, јер јој је образ црњи него икад. Зато, ваљда, многи бивши Срби из Црне Горе све ређе говоре старо име своје баштине, него се прсе оним туђим и хладним Monte Negro.

Ја сам у својој новој књизи Бројанице из Грачанице, која је својеврсна повесница српског народа од Старих Словена па до покрштавања Срба у Црној Гори и другим крајевима, коју сам писао дванаест година и која је у Србији доживела два издања за неколико месеци, забележио и погроме Срба у Црној Гори и другим српским крајевима, па ћу овде навести само једну од 1389 строфа из ње:

У општој омрази родољубља
Кроз помрачену дукљанску савест
Просину свети острошки зрак
И Његошева ловћенска зубља
Српски Национални Савјет
Обасја монтенегровски мрак.

Надам се да ће ова моја књига ускоро изаћи у Црној Гори и Републици Српској, а можда и у Русији.

Свједок сте страдалништва српског језика, разапетог и оскрнављеног. Да ли пјесништво  може да се избори против ,,државних декрета“ и министарстава. Учили смо некад из наших Буквара Вашу пјесму ,,Захвалница Вуку Караџићу“? – Да ли смо данас ,,глувонемо племе“?
     
Рекао сам већ на почетку понешто о томе. Коме мозак није испран, чипован или, још горе, неизлечиво оболео, тај све види и чује, а коме јесте, томе, на жалост, не вреди ни говорити. Људско лакоумље и помодарство допринели су томе много, а политичари, који углавном и нису наши већ уцењени западни послушници и извршитељи, беспоговорно раде оно што им газде нареде. Ти њихови наредбодавци су наши вековни џелати, који више и не крију шта нам раде и какве су им намере. Кажу да је Дража Михаиловић пред својом раком рекао ,,…да Србија нема већих душмана од Енглеза“, а ја и моји земљаци из Шумадије мислимо да Србија нема већег душманина од Немачке.

Бројанице из Грачанице, Ваша нова књига, намеће болне теме за разговор. Често сте на Космету. И светој српској земљи се дешава распеће као и Ћириловом писму? Шта нас чека?
     
Не знам, али сам много неспокојан, и чини ми се да нас не чека ништа добро. Највише правих, часних, храбрих и Божјих Срба има у Републици Српској, на Космету, у Немањићким и Светосавским деловима Црне Горе, и у Хагу. Има их још доста и у Србији, али толико су збуњени, уплашени или огуглали на безнађе, да ћуте и трпе све што нас је снашло и све што ће нас још снаћи. Много често спомињемо Тарабића и ону његову шљиву, а ја ипак верујем у откровљење и српски препород, што потврђује и једна моја строфа из поменуте Бројанице која указује на другчије тумачење Тарабићевог пророчанства:

Пророк је реко да није далеко
Судњи Дан, кад ће сви Срби стати
Под једну шљиву…ал није реко
Нешто што ми морамо знати
Да је та шљива — звездано небо
Под којим ће сви Срби опстати!

Да ли ћете нас ускоро обрадовати, Црна Гора Вас воли! Када да Вас очекујемо?
     
То сада не знам, али кад гране пролеће знаћу и доћи ћу ако ме будете звали. Надам се да ће дотле изаћи и моја нова књига у Црној Гори, Момчило Вуксановић каже да је у штампи, па ћемо, ако Бог да и здравље послужи, представити моје Бројанице из Грачанице у Његошевом окриљу и са Савиним благословом у Храму Христовог Васкрсења у Никшићу…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: