Интервју са Пол Антоаном: Борба за сваки педаљ Косова и Метохије

Француски политиколог и активиста Пол Антоан урадио је више за осветљавање српског питања на међународној јавној сцени од многих владиних комисија и одељења, а домети његове борбе за обелодањивање истине о минулим ратовима на подручју бивше Југославије могу се мерити са комплетном продукцијом документарног материјала снимљеног на ту тему. О томе како су Србија и пре свега Косово постали његова не само професионална већ и интимна опсесија, Пол Антоан каже да је „крива“ српска историја.

„Фасцинирале су ме странице српске историје од Косовске битке, Велике сеобе, Првог српског устанка, Балканских ратова, Првог светског рата, велике борбе 1941/1945, па до отпора НАТО агресији на Косову и у Босни“.

Наравно, интрига је лежала и у чињеници да се као дете први пут срео са тешким отужбама које су на француској телевизији износили о Србима а везано за генерала Ратка Младића.

„Србе су приказали као варваре, дивљаке и ратне злочинце. Моја каснија истраживања показала су да слика ипак није црно-бело. Увек сам имао поштовање према народима који цене своју традицију, вредности и наслеђе. Не волим слабе људе. Можеш да изгубиш, али не смеш да изгубиш без части. Имам јаку представу о части, и њу сам видео у српском народу и српској историји“.

Значај вашег рада су можда и пре самих Срба препознали непријатељи српског народа. Такозвана Република Косова се јасно одредила према вашим активностима. Шта су вам тачно замерили?

Задржали су ме на аеродрому у Приштини и уручили папире које сам одбио да потпишем. Разлог за моје задржавање, а потом и забрану уласка на Косово и Метохију био је тај што ме косовске власти сматрају претњом по националну безбедност Косова, претњом по међународне односе Косова, те сам стављен на црвену листу од стране Министарства унутрашњих послова Косова.

Верујем да је други разлог – претња међународним односима – потпуно оправдан јер сам у Паризу организовао и даље организујем догађаје са политичарима, невладиним организацијама, новинарима и другим утицајним људима како бих ширио истину о Косову. Такође, организујем путовања француских политичара на Косово.

Неколико месеци након што је косовска полиција упала и запленила вино српског хероја Петровића у Великој Хочи, организовао сам неколико догађаја у Паризу, укључујући и једну конференцију у француском Сенату како би француска јавност видела српског домаћина и спознала размере обрачуна са Србима у јужној покрајини. Петровић је са детаљима живота Срба са Косова могао да упозна сенаторе и градоначелнике. То није политика, није религија – то је једноставно сведочанство о томе како Срби живе на Косову, издани од свих, остављени од целог света, и свакодневно злостављани од стране Албанаца.

Не пропуштате прилику да у француским медијима Косово и Метохију називате делом Србије. Да ли због тога трпите критике?

На жалост, тема Косова, али и Босне која је данас нешто актуелнија, у Француској није потпуно схваћена. Прво, и Француска се суочава са проблемима – економија пропада, дугови расту, порези се повећавају, имиграција и несигурност су у порасту – тако да француски народ генерално показује мало интересовања за дешавања у другим земљама. Друго, када је реч о међународним питањима, новинаре много више интригира тема рата у Украјини и САД, него дешавања у остатку света. Треће, у ретким приликама када могу да говорим о Балкану – будући да инсистирам на тој теми – примећујем да људи показују немали степен неразумевања. Многи су и даље заробљени у лажним представама од пре 30 година. Француска је рецимо гласала да се Сребреница призна као геноцид и о томе није постојала никакава јавна дебата. Често се осећам као Дон Кихот који говори о темама које нико не жели да чује. Верујем да је говорити истину увек тешко, али исто тако знам да се она не може ни купити ни продати.

Када Француз, претпоставимо уз то и званичник, каже -Србија-, са којом конотацијом то чини?

Медији не воле да говоре о Косову, Балкану, Србији и албанском региону, сем у изузетним приликама. Када су се 2013. догодили терористички напади у Паризу, оружје које су терористи користили долазило је од албанске мафије са Косова. Француски председник Макрон је рекао да оружје долази из Србије. Технички, то јесте тачно јер је Косово Србија, али онда би Француска требало поново да размотри своју политику према Косову и повуче признање. Такве теме се често гурају у медијску сенку и веома је тешко изнети их у први план.

Да ли Французи имају однос према чињеници да је њихова земља као део Алијансе 1999. бомбардовала СРЈугославију, колико се на томе инсистира у јавном простору?

Пре неколико година бивша амбасадорка Србије у Паризу, Наташа Марић, дала је интервју француском листу Le Figaro ( један од најутицајнијих у Француској, попут Политике у Србији), поводом годишњице бомбардовања Југославије – у којем је, на жалост, учествовала и Француска. Наравно, није ни споменула шта је Француска урадила, нити бомбардовање, нити признање Косова 2008. Поштујем дипломатску дискретност, али када имате прилику да се обратите стотинама хиљада Француза, не можете једноставно рећи да су односи Француске и Србије савршени. То није истина – Француска је бомбардовала Србију и украла јој срце, душу. Верујем да је истину тешко наметнути и да за то морате бити спремни на борбу – а многи нису ни спремни, ни вољни.

Довели сте француске политичаре на Косово и Метохију како би сами стекли увид у то са чим се суочавају Срби у „сопственој кући“. Колико се по повратку у Француску променила њихова визура, али и реторика?

Верујем да је то главни разлог због којег ми је забрањен улазак на КиМ. После повратка у Француску, политичари почињу да подржавају Србе на Косову и врше притисак на албанске власти – и у Приштини и у Француској. Циљ је двострук. Схватиће српску перспективу на Косову и по повратку ће то делити са другим доносиоцима одлука. С друге стране, физички боравак у Косову вршиће индиректан притисак на локалне косовске власти да буду опрезније пре него што се упусте у даље угњетавање Срба. Нисам упознат са тим да је амбасада у Паризу организовала и једно путовање француских политичара на Косово од 2008. Сам сам организовао око 10, и на Косово, и у Републику Српску. То није много посла, али резултати су били велики – за српске власти, за дипломатски положај Србије у Европи, и за Србе у КиМ.

Како тумачите улогу Немачке и САД у актуелним дешавањима на Косову? Постоји ли координација између западних актера?

Не бих их стављао у исти кош. Такође, немам толики талас оптимизма по питању нове америчке владе. Наравно, ствари ће се променити, али председника Трампа више не занима много Балкан, бар не на политичком нивоу. Његов једини циљ је да врати мир у Украјини и направи договор са Русијом. Србија и Балкан нису политички приоритет. У прошлом мандату покушао је да постигне мир између Косова и Србије – и резултати су изостали. Ипак, његов избор не може бити лош за Србију, јер значи мање међународног притиска.

Што се тиче Немачке – ту је ситуација другачија. Немачка је увек била непријатељ Србије на Балкану, због својих природних веза са Хрватском. Такође, Немачка и Велика Британија виде Србију као превише блиску Русији и пријатељски настројену према Француској. Под Меркеловом, Немачка је имала јак негативан утицај, али садашња немачка влада је слаба и не може да спроводи исту политику. Два разлога су: рат у Украјини и економска нестабилност у Немачкој. Појава крајње десничарске странке AфД чини канцелара мање моћним од Меркелове и мање склоним ангажовању у сложеним темама као што су Косово и Србија. Исто што сам рекао за Француску важи и за Немачку – постоји много чланова AfD и комуниста у парламенту који отворено кажу да је Косово српска земља.

Србија има много пријатеља, али ништа не ради с њима. На пример, у Француској странка Национално окупљање има подршку од око 42%, веома су близу власти, а председник главне организације дијаспоре у Француској, јавно критикује Национално окупљање на телевизији. Па онда, како очекујете да Марин ле Пен и други функционери те странке бране Србију? То није озбиљна дипломатија.

С обзиром на бројне извештаје о кршењу људских права над Србима на Косову, како тумачите ћутање или млаке реакције институција ЕУ?

Главне међународне институције уопште не маре за ситуацију на Косову. САД говоре о кршењу људских права у Украјини, али не говоре о Палестини. Руси говоре о ономе што се дешава у Палестини или на КиМ, али не у Украјини. Свако бира коју страну подржава, и та страна, наравно, не крши никаква права, док је она друга крива за све.

Једна од најстаријих изрека после „ко жели мир, нека се спрема за рат“ је „vae victis“ – „тешко побеђенима“. Србија је изгубила рат на Косову повлачењем војске и потписивањем срамне Кумановске капитулације. То је тужно, али за сада је тако – изгубили су. А ко изгуби, трпи последице. Ако очекујете да вам кажем уобичајене ствари попут „жалим“, „страшно је“ и слично – онда нисам адекватан саговорник.

Која је ваша најживља асоцијација везана за Косово?

Боравећи на Косову, поклонио сам се и целивао иконе, палио свеће у Дечанима, Призрену, Великој Хочи, Пећи, Грачаници и многим другим местима. Видео сам патњу српског народа. Али то није оно што памтим и о чему говорим када причам о Србима и КиМ у Француској. У мојој свести је лик српског монаха који стоји поред тенка – говорим о Србима са КиМ као живој легенди „побуне против модерног света“ Јулиуса Еволе. Једном ми је један Србин са КиМ рекао: „Овде сам већ десет векова – никада нећу отићи.“

Они могу да раде шта год хоће са Косовом, могу да га признају, Београд може да призна КиМ – али за мене то ће увек бити душа Србије, без обзира на то шта кажу корумпирани политичари у Француској, Немачкој, Великој Британији, Србији или Албанији. Србима на Косову не треба сажаљење света – треба им подршка. Треба да знају да остатак земље стоји уз њих. Треба да имају војску која ће их подржати. Праву војску – са оружјем, пешадијом, тенковима, војницима. Војску војника. Војску монаха и свештеника.

Видите ли било какав реалан простор за компромис у актуелном дијалогу или је процес само параван за наставак притиска на Србију?

Не верујем у било какву врсту дијалога када је у питању Косово. Верујем да западна корумпирана и слаба интелигенција не разуме – и не верује – да ће обичан српски народ наставити да подржава КиМ.

Када је Трамп предложио Србији да призна КиМ, понудио је неколико десетина америчких авиона и милијарде долара. То јасно показује да западна елита не разуме зашто се Срби боре за КиМ. Како разумети народ који се бори за своју традицију, када они сами уништавају своју? Како разумети народ који се бори за децу, када сами немају децу? Како разумети борбу за веру, када су сами толико против вере?

Западна елита не разуме зашто се Срби боре за Косово и верује да је то само борба ега и територијални сукоб, са Русијом у позадини. То није случај. Косово нема везе са територијом – Косово је света земља. Ако Србија призна и препусти чак један једини метар КиМ – она је мртва.

Суверенисти у Француској, Немачкој и Аустрији суочавају се са снажним институционалним и медијским притиском. Постоји ли простор за одлучне политичке промене у тим земљама?

Рекао бих да је ситуација мало другачија у Аустрији јер су суверенисти тамо већ били у власти у коалицији и нису толико демонизовани као у Француској, а посебно у Немачкој. Рат у Украјини отежао је положај суверениста у Француској и Немачкој јер су морали да се дистанцирају од Русије и веза које су евентуално имали. Систем ће урадити све да спречи долазак таквих снага на власт. Погледајте шта се десило у Румунији — то је државни удар. Први и најпопуларнији кандидат није смео да се кандидује за председника. Данас су и ирске власти објавиле да разматрају исто за кандидатуру Конора Мекгрегора због његове антимиграционе реторике. Дакле, можете се кандидовати, али под њиховим условима и говорити оно што систем диктира.

Када сам био дете, у школи су ме учили да је СССР пао 1991. То је погрешно — СССР се само преместио са Истока на Запад. Данас има више слободе говора у Мађарској него у Француској. Систем ће учинити све да спречи долазак антисистемских странака на власт.

Сем уколико се не деси народ…?

Промену коју естаблишмент на Западу не разуме је питање масовне имиграције. Французи, Немци, Британци су почели да преиспитују све што њихови политичари раде. Такође, оно што естаблишмент не види је да следи економски колапс. Са деценијама социјалистичке политике, трошковима масовне имиграције, ратом у Украјини, сломом европске индустрије у корист америчке и кинеске, западноевропска економија полако али сигурно пропада.

Француска је земља револуција. Срби кажу да имају рат у сваком веку, а ми у Француској имамо револуцију у сваком веку. Имали смо Жуте прслуке — који, на жалост, још нису дали резултате — али то је само почетак.

Естаблишмент није разумео Жуте прслуке, исто као што не разуме зашто се Срби буде и боре за КиМ. Верујем да ће до промене доћи — али не знам како, ни када.

Које сте све иницијативе и акције до сада покренули и шта планирате у будућности?

Мој главни циљ је лобирање у Француској. Хуманитарним послом се бави Арно Гујон и његова НВО „Солидарност за Косово“ и они раде одличан посао. Недостаје – лобирање и разговори с политичарима, новинарима и утицајним личностима.

На пример, организовао сам да француски канал „OMERTA“ оде на Космет и направи репортажу. Албанци су уложили много напора на друштвеним мрежама да забране ту репортажу, претећи новинарској екипи. Такође, они су ишли у Републику Српску, па смо организовали и интервју с председником Милорадом Додиком. Све те репортаже гледа између 500 хиљада и милион људи током времена. То има велики утицај на ширење истине и подстиче друге да преузму ту тему и шире је даље.

Покренули сте две веома занимљиве платформе — balkans-actu.com и канал Omerta — где најосетљивијим темама – прилазите без страха и аутоцензуре.

Реч је о „Balkans Actu“, али не и платформи „Omerta“. Са „Omerta“ каналом сарађујем на темама које се тичу Балкана, али то није у потпуности моја платформа. „Balkans Actu“ јесте — и радимо на томе да покренемо и видео секцију.

Циљ „Balkans Actu“ је да прошири истину о ситуацији на Балкану — садашњој, али и да осветлимо историјске чињенице. Објављивали смо текстове о геноциду над српским народом у Босни и Хрватској током Другог светског рата, злочинима Насера Орића у Босни, и више чланака о ситуацији на Косову и Метохији.

A few months ago, I gave an interview for the Rubicon podcast, and to be honest, my plan is to create something similar in France—in French, from a French perspective. Since I currently don’t have the financial or technical means to independently produce podcasts and reports, I’m collaborating on multiple projects with the OMERTA channel.
Together, we’ve filmed a documentary about the Serbs in Kosovo and Metohija, one in Bosnia, and an interview with President Milorad Dodik during his most recent visit to Paris.

I have a vision for France, a vision for Europe, a vision for the world. I’m a Catholic, a patriot—and I’m ready to go wherever my fight calls me.

„Нема предаје“ није само парола за КиМ — већ и моја лична.

Извор: eagleeyeexplore

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: