(ИНТЕРВЈУ) Весна Калабић, унука славног команданта Горске краљевске гарде, Николе Калабића: Деценијама бије битку за истину о свом деди

ЕКСКЛУЗИВНО: Интервју Весне Калабић унуке славног комaнданта Горске краљевске гарде Николе Калабића, која деценијама бије битку пред српским судовима за истину о свом деди

Разговарао: Прота Ненад Андрић из Ваљева

У скромној, трошној кући у Ваљеву живи Весна Калабић, унука Николе Калабића, чувеног четничког команданта, борца за краља и отаџбину, кога су комунисти убили у сачекуши испред Градачке пећине на извору реке Градац на Богојављење, 19. јануара 1946. године, а онда јавности сервирали причу како је издао Драгољуба Дражу Михаиловића. Бреме срамоте његова породица носи до данашњих дана и поред вишедеценијске борбе пред српским судовима да Никола није „продао“ свог команданта.

Кућу у којој Весна проводи старачке дане после рата купио је отац њене баке Борке, Николине супруге и у њој је до смрти живела њена мајка Мирајана. Од успомена на деду чува неколико фотографија, сат и кокарду. О мајци данас брину ћерке Јелена, Ивана и Снежана. Ова скромна жена ексклузивно за портал „Тамо далеко“ дала је интервју и поред обећања ћеркама да више медијима неће рећи ни реч.

Ваша борба поштована госпођо Весна за рехабилитацију војводе ваљевског и церског, команданта Горске Краљеве гарде потпуковника Николе Калабића и скидање љаге са његовог имена траје више деценија. Решење је било донето, али га је Апелациони суд поништио. Зашто толико траје утврђивање истине о улози вашег деде у Другом светском рату?

„Комунистички режим је оставио дубоке ожиљке када је у питању наша породица, потомци Николини… Почев од самог рата, после рата па до дана данашњег. Зарад њихове идеологије и сопствених циљева, име Команданта Горске Краљеве гарде, Николе Калабића оставља и после 72 год печат тадашњег времена. Некоме је „трн у оку“, некоме част! Али, ми као његови потомци, не можемо а да се не запитамо, због чега је он државни непријатељ зар није баш супротно? Знамо за шта се залагао Дража Михајловић, па зар тај исти Никола није онда њима помогао? Тако да има ту доста контрадикторности, а кочнице ће увек бити…“.

Историчари Веселин Ђуретић и Бојан Димитријевић дали су опширне исказе о Николи Калабићу и енергично демантовали тврдње о његовој сарадњу са нацистима и наводним злочнима. Ђуретић је предочио и амерички војни документ који побија лажи комуниста, чак навео да се Тито, а не четници, више пута састао са крвником Антом Павелићем, али све те аргументе суд није уважио. Ви нећете одустати од поступка рехабилитације, шта ће те сада користити као доказе, кад оно што је више него јасно није прихваћено?

„Све валидне, постојеће доказе адвокат који заступа нашу породицу, бранећи част и углед и само постојање Николе Калабића, излагао је кроз низ година у Окружном Суду у Ваљеву. Обарајући њихове осуде због злочина, који су му наметнути, због којих се окривљује, терети и бива проглашен највећим злочинцем тога времена. Овим путем се захваљујемо судији Драгану Обрадовићу, који због свега изнесеног и приложеног, није могао да осуди човека, који се борио против истих таквих злочинаца, који је увек био правичан. Односно, мој деда Никола, после вишегодишње борбе, бива рехабилитован! Наша срећа, кратко је трајала и наравно да смо се подсвесно плашиле онога што је потом уследило. Апелациони суд побија, обара пресуду и суђење враћа на почетак, тражећи да се отворе тајна документа БИА. Ми као породица и потомци нисмо били обавештени, као ни сам адвокат, а ни судство у Ваљеву, него путем поткупљене телевизије сазнајемо за још једну у низу неправди. Хвала ти Боже, отворише се и та документа, у којима су јасни докази, неповезаност и несарадња Николе са окупатором, односно издаја Драже Михајиловића (слава му)“.

Породици Николе Калабића одузета су грађанска права и имовина, опишите шта се са вама дешавало свих ових година, где сте живели, од чега, какве сте све непријатности имали?

„Првенствено, одузимање људских права и ограничавање у сваком смислу, доживеле су најпре моја бака Стајка, Борка – Николина супруга, моја мама Мирјана, Николина сестра Ангелина, па онда и ја. То су страшне ствари, сећања болна, сузе и стални страхови, нарочито после рата. Услови за живот тешки, скромно, да не кажем баш сиромашно одрастање, без очинске фигуре…. Замислите, војно лице и Николина ћерка? Љубав била јача, али за сваку осуду. Тата бива прекомандован за Ниш и заувек растављен од моје мајке. Отац ме је ретко виђао, служба није дозвољавала… И тако, остасмо саме у кући, улици у којој и дан данас живим, ако се уопште ово и може назвати животом са најминималнијом инвалидском пензијом“.

Како је убијен Никола Калабић, где се то догодило, имате ли за то доказе? Смрт вашег деде прате бројне контраверзе и различита тумачења, која су посејали комунисти да би сакрили трагове злочина?

„Никола је убијен у сачекуши, испред Градачке пећине на извору реке Градац 19. јануара 1946. године. Захваљујући свештенику из Горњег Милановца, коме су Николини војници који су успели да побегну и испричају једину и праву истину, долазим до сазнања о том трагичном крају мог деде Николе. То да постоје разне верзије о његовом животу, то знамо. А ко је то могао да прича? Па свима нама је јасно“.

Ко је издао Дражу, ви сте небројно пута поновили да то није Никола Калабић наводећи да је Калабић убијен пре Драже из политичких, националних и идеолошких разлога. Ранковић је после смењивања тврдио да је убијен 1946. године у Београду. Ви имате аутентично сведочење свештеника Мијајла Даниловића из Горњег Милановца, који тврди да су Николу убили припадници ОЗНЕ?

„Сећам се бакиних речи: „И сада после толико година, и у овим годинама, када бих сазнала да је Никола издао Дражу, ја бих га се одрекла“. Јел заиста мислите да би неко, коме су комунисти убили сина, био издајник свог рода? Неко ко се заклео у Краља и отаџбину?! Нису њихове заклетве биле, као данас. Па и у Цркву када се оде данас, да ли се искрено прекрстимо и помолимо Богу“.

Постоји и прича адвоката Тома Филе, коју му је испричао извесни возач Јосиф, који је тврдио да је спавао са Николом у стану у Косовској улици у Београду и доносио му наводно сваки дан храну и чутуру ракије. Фила је причао како му је Јосиф говорио да је Калабић био сумњичав према обећању комуниста да ће му поштедети живот због „издаје Драже“ и рекао да је био у праву. После једног Јосифовог одласка у Беч и повратка више никада није видео Калабића. Отукуд све те сумњиве приче?

„Много је данас утицајних и великих имена, која ће себи дозвољавати да дају изјаве, које ће одговарати режиму, износећи лажи без аргумената, каљајући друге и наносећи још више неправде. Свака част свакоме. Свима је познато ко је и какав адвокат Тома Фила, али нека њега по страни. Верујем да има пуно других предмета, којима треба да се бави“.

Какав је Калабић био човек, супруг, отац, деда?

„Бака је доживотно патила у тајности, не зелећи да је ико види када плаче за сином и Николом. Ја сам то знала и видела толико пута. Када год сам је питала, због чега плаче, она каже – не плачем. Није желела да је ико сажаљева. Систем је остао исти дуго после рата, а видимо колико је данас присутно њихових изданака. Никола је био школован, правичан, одан, веран ономе чему се заклео… Своју супругу и децу је волео више од свега, али је нажалост веома кратко био и супруг и отац. Мама је памтила свог оца, као неког ко је био веома строг и неко коме је војник био светиња. По одласку у рат, ретко су га виђали и нажалост, веома је млад изгубио живот“.

Како је Калабић из бањичког логора успео да избави своју и родбину своје супруге Борке. И то му се узима за зло и као доказ сарадње са окупатором?

„Никола је из логора избавио своју ћерку и супругу, то је била размена. Сви остали чланови породице или су стрељани на Бањици или су поумирали од заразних болести, које су тада владале. Тако да и та прича о сарадњи са окупатором је још једна лаж у низу“.

Николина супруга Борка говорила је за живота да ће умрети са две највеће ране, то је убиство сина Милана (13 година ) и лаж да је Никола издао Дражу. Како се носила са том великом трагедијом и лажима?

„Много тешко. Те сузе, тугу и бол ….памтићу до краја свог живота .Тиха, али тиха патња. Свесна чињенице, да су сви њени настрадали, само из разлогашто су били Николини најближи, никада није ублажила бол. Разједала је истина, да сина нема…Да је тако млад стрељан, од стране комуниста, само зато што је био Николин син. То је једина истина била…И на онај, лепши свет, отишла је исто тако тихо, дозивајући сина Милана и Николу, окружена својим праунукама, ћерком, унуком“.

Како се четничке организације односе према свему што се догађа око рехабилитације Николе Калабића. Чини се да су и оне у приличној мери равнодушне, зашто је то тако?

„И ту су мишљења подељена, чим постоји више „струја“. Ћеркама сам обећала да нећу давати више било какве изјаве после одлуке Апелационог Суда, за кога смо сви веровали да не може бити корумпиран, али ево сведоци смо свега. Вас сам желела да испоштујем, јер сматрам да као свештено лице, нећете имати дилему да ли говорим истину или не. Ви сте неко, ко служи Богу и моли се за нас грешнике. Опет кажем,верзија је сто, а истина само једна“.

Да ли имате предлог како може Дијаспора да Вам помогне поштоваоци лика и дела Вашег деде, пошто живите на ивици егзистенције?

„Како сам одрастала скромно, жељна и ускраћена много чега, као дете….тако и данас живим. Једина разлика је што се ближим баш озбиљним годинама, угроженог здравља, а само за лекове колико треба одвојити!? И то од веома срамотно мале инвалидске пензије. Не тражим милостињу, Бог је велики…тражим да се у далекој дијаспори, међу потомцима Николиних војника још једном чује истина и само истина. Захваљујем се сваком ко поштује великог човека Команданта Горске Краљеве гарде, борца за Монархију и Српство. С’ вером у Бога за Краља и отаџбину. Завршила је овим ускликом свој интервју унука Николе Калабића, смерна госпођа Весна Калабић“.

/tamodaleko.rs./

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: