Искушење и издаја – Достојевски и Нови завјет

Пише: Јована Радоњић

Иако се зарекао да га никада неће издати и одрећи га се, прије него ли је пијетао три пута запјевао Петар се трипут одрекао Христа, а након тога је горко заплакао и покајао се. „С великом самоувереношћу Петар обећава да се неће саблазнити. Зато је Христос и дозволио да падне како би га научио да се не узда у себе већ у Бога.“[1] Петар је очекивао чудо, а како се оно није догодило јер је Господ знао да мора да издржи свој Крст до краја, Петар се уплашио јер он још увијек није апостол, био је ученик који је поступио по људској слабости.

Приликом упокојења старца Зосиме, присутан је бројни народ, читају се молитве и сви очекују чудо: да Бог прослави старца кога су још за живота сматрали светим. Међутим, чудо не само што изостаје, већ од тијела старца Зосиме почиње да се шири задах и то тако наметљиво, увредљиво, чак некако, може се рећи, и неприродно за оно што би у ствари требало да буде природни процес разградње материје.

Настаје саблазан, сви се осјећају увријеђено, изненађено и као неко ко је ухваћен у кривици покушавају да се отму од пређашњег заноса и опијености, као неко ко се одједном отријезнио и покушава да се понаша разумно не би ли себи дао на знање да више није пијан. Под утиском саблазни и нечега неприличног што је тешко дефинисати  сви се склањају и повлаче се са тог кобног мјеста смрти и исто поступа и Аљоша. На питање оца Пајсија да се није и он можда саблазнио, Аљоша није дао одговор само се насмијао оцу Пајсију и из тог осмијеха нескривено се показује разочарање и Аљоша напушта манастир.

Зар Христос није прорекао Петру да ће га се прије него што пијетао три пута запјева одрећи? „И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: док пијетао не запјева три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плака горко“ (Мт 26:75).Према тумачењу Јована Злаотоустог Петар чак није ни схватио да га се одрекао док није чуо како је пијетао запјевао, чак и тад га је требало подсјетити шта је урадио што заправо и показује људску слабост и страх.[2] Петар га се три пута одрекао плашећи се да ће и он бити осуђен и распет, очекивао је чудо које се није догодило, а и Аљоша је очекивао чудо и мирно и са потпуним поуздањем припремао се за то чудо којим је требало Бог да прослави старца који је живио богоугодно. Зар у вјери, нади и љубави може постојати условљавање, зар Христос није прекорио невјерног Тому рекавши му да је повјеровао зато што је видио и опипао његове ране, а благо онима који су повјеровали, а нијесу видјели?

Издаја почиње са изневјереним очекивањима ма какве год да су природе, било из користољубља или из чистог идеализма. Јуда издаје из користољубља и из среброљубља и са те тачке нема повратка. Петар се одриче из неког вида идеализма, из страха, из очекивања да се мора десити чудо, из неразумијевања више Божије промисли и да учитељева истина, Христова истина, није од овога свијета. Петар у себи носи снагу и непоколебљивост карактера, није тек тако сам Христос њега назвао стијеном. А и Аљоша је стијена, чист, херувимска душа, истина или потреба за истином доведена до највећег степена страсти и изједначена са животом и уз то Аљоша није нимало мистична природа.

Аљоша ни најмање није био неки фанатик, и бар по моме, никако није био ни мистик. Ја ћу унапријед казати у потпуности своје мишљење: он је просто био рани човекољубац, а што је ударио манастирским путем то је било само стога што га је у оно време само тај пут одушевио, и био, тако рећи, идеалан излаз за његову душу, која се отимала из мрака световне злобе на светлост љубави.^[3]

Достојевски га, дакле, не приказује као неког јуродивог, већ истиче његову трезвену природу. Зар сами Христос није прорекао како ће се све догодити, зар Он није молитвом у Гетсиманском врту молио свог Оца да га мимоиђе „чаша“, али је ипак рекао: „али опет не како ја хоћу, него како ти!“(Мт 26:39), знао је за искушења и сам их је проживио, зар старац Зосима можда, исто тако, није тражио да се деси чудо са његовим мртвим тијелом и да тако кроз искушење, коме у том тренутку неће одољети, пошаље младог Аљошу у свијет јер је тамо потребнији. Чудо, тајна и ауторитет заробљавају тамо гдје они постају сврха сами себи, јер по ријечима апостола Павла „ако немам љубави, ништа сам“ (1Кор 13:2). Како носити ту љубав у свијету који је по ријечима Ивана од површине до самог центра натопљен сузама, а нарочито дјечијим?

[1] https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-mateju/29/  (Мт 29:33) 3.01.2021. 19:30

[2] http://bible.optina.ru/new:mf:26:69#svt_ioann_zlatoust 3.01.2021. 19:35

[3] Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, т. 1, стр. 23–24.

Прочитајте ЈОШ: https://www.in4s.net/bikovic-clan-zirija-filmskog-festivala-u-moskvi/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: