Исповест Чеде Петровића, пензионисаног полицајца из Умчара: Био сам ложач крематоријума у Аушвицу

Пише: Драгослав Симић

Једног ветровитог дана 1984. отишао сам у село Умчаре, код пензионисаног милиционера Чеде Петровића, да за документарну емисију „Говори да бих те видео“, коју сам уређивао на Другом програму Радио Београда, снимим његово сведочење о времену које је провео у нацистичком логору Аушвиц. У злогласни логор Чеда Петровић је доспео као осамнаестогодишњак 1943. године и у њему је радио као ложач крематоријума све до 27. јануара 1945, када су трупе Црвене армије ослободиле Аушвиц. Након што сам снимио његово сведочење, начинио сам и његове фотографије. Када се те слике гледају, изгледа као да је и ветар помагао да се дочара атмосфера Чедине приче о Аушвицу.

„Слушам га дуго и пажљиво, само ми понекад дође да му упаднем у реч и да му кажем шта ја мислим о томе. Да, дође ми да то учиним, али нећу му казати ништа, јер ја ничију причу не прекидам и никог не исправљам, понајмање страдалника који прича о свом страдању. И куд бих ја дошао кад бих то чинио. Онда приче не би ни било. А свака прича је, на свој начин, и у одређеном тренутку, искрена и истинита, а као такву треба је саслушати и примити…“

„Рођен сам на Косову, село Ливаде. Моја мајка и мој отац имали су десеторо деце. Ја сам као мали, најстарији, чувао туђу стоку. Нисам имао ни каиш, панталоне да вежем. И зими и лети били смо боси. Парче хлеба за цео дан. Тако је то било до моје осамнаесте године, до 1941. Тад сам пришао Партији.

Био сам партизански курир. Односио сам пошту, а задатак ми је био да радим као црквењак у сеоској цркви, да ме не ухвате. Знао сам напамет све молитве и цео црквени обред. Једнога дана дошло је до провале и балисти су нас предали Немцима.

Била је то 1943. година. Тог лета утоварили су нас једне вечери у сточне вагоне и пребацили кроз Италију до неког логора у Француској. Ту сам радио скоро годину дана. А кад су савезници извршили инвазију Нормандије, Немци су цео логор хитно евакуисали. Кроз Мађарску, кроз Аустрију, кроз Немачку возом, и онда нас је стража спровела у тај огромни логор ограђен зидом. Видео сам да пише „Аушвиц“.

Кад смо дошли, прво смо се скинули. Одведени смо у купатило, опрани, обријани, намазани, дезинфиковани. Одмах после тога је дошао један старији логораш који је са пером и хемијским мастилом урезивао бројеве. То је једноставно: Мој број ein-acht-zwei-hundert-siebenundfünfzig [182157] – то сте морали у сред ноћи да знате напамет и да нисте знали немачки.

Дали су ми да гурам колица са лешевима до пећи и да их убaцујем у пећ. То је ишло ланчано. Мени је било свеједно шта, отупео сам, било ми је као кад сутрадан морам да идем на нови посао. Кад дође нова група логораша, онда оне раднике који су радили пре њих на тим колицима спаљују.

Да вам кажем, било је и Немаца које сам испекао у пећи.

Од тог дана, сваког дана кад бисмо ујутро устали, нашли бисмо две-три гомиле искипаних лешева које смо, нас петнаест који смо били нови, морали да убацујемо у оне пећи. Те пећи су изгледале као оне што се топи смола на улици. Извуче се онај део као дрљача па се по десет лешева ту стави. Положе се, полију се нафтом и, кад се затворе врата, пећ се упали. Кад се напуни та једна пећ, онда пунимо другу, трећу и тако редом, било их је седам комада на ред. Наша група је била специјализована за спаљивање лешева које су доносили из разних крајева, из разних логора, уопште нисмо знали одакле.

Кад бисмо устајали ујутру, увек нас је будио кер. Кер уђе у бараку и само ти зубима скине ћебе на патос и ти устајеш и знаш: идеш у кантину, попијеш чај, поједеш парче хлеба и на посао.

Два-три пута су долазили убијени Немци заједно са овима. Зашто и како – то не знам, само сам видео да су на њему немачка униформа, цокуле, кратке чизме. Убијен је и стрпан заједно са оним нашим и искипају их ту где смо их ми пекли и палили. Кад сам то видео, рекох: „Па зашто Немца, бога ти.”

По четири-пет нас не можемо да подигнемо онај леш да га набацимо у пећ. Али ту су оне дршке са стране којим се та носила извуку. Кад се то убаци унутра, пећ се аутоматски упали и они лешеви горе. И тако редом. Кад и последњу пећ напунимо, она прва је већ готова. Отварамо је, извлачимо назад она носила и узимамо дугачку гвоздену шипку па лупамо по оним костима да се растуре. Јер оне кости које су старе изгореле су као креч, а оне од млађих су такође изгореле али не сасвим него су се савиле па не могу да се извуку. Кост од старијег човека изгори брзо, а од млађег изгори али и даље остане чврста тако да смо их разбијали.

Ту су били пруга и вагонети где су се сејале те кости. У тим костима се свашта налазило: злато, сребро, чивије, чунугле од опасача, зуби, разни клинови и плочице које су биле на људима… Док тако цео дан радимо, по пола канте се напуни разног материјала.

Од сваког човека који је сагорео тај пепео се истресе и просеје, тако да се све одвајало. Једни су одвајали кости и стављали на једну гомилу, други су сортирали косе, трећи су сортирали кике, четврти су сортирали чешљеве, неко штаке и тако редом, тако да је свако имао посла. После, кад бисмо завршили печење тих лешева у крематоријуму, друго нема шта да се ради него се по разним собама све то сортирало: ошишана коса. кратка, црна, плава… Све се то сортирало.

Мени се једном, кад сам грабио те остатке под нокат завукла једна шпенадла, јер било је ту и разних игала од оних Јеврејки које су биле ошишане и стрељане па је у тој коси било свачега: и чешљева и накита, свачега… Људи су и гутали златнике; али, кад се човек спали, то испадне.

А знате ли како је то кад се човек спаљује? Ми смо са маскама радили и ништа горе на свету не смрди него човек кад се запали и гори – горе је него кад гума гори. А кад се стави њих десет у ону пећ и кад се упали, пећ почне да пуца, хоће да експлодира. Цела она пећ почне да се дрма и дрхти.

Када смо сакупљали лешеве из гасних комора, једном смо нашли живог човека. Сигурно је био близу врата јер то су биле гасне коморе као сад хладњаче, а њему је сигурно глава била до врата па је имао кисеоника. Ми смо радили са маскама. Кад се он освестио и видео нас, почне да бежи. Покушали смо да га ухватимо. Ја сам тамо био једини Југословен а сви они други су били Талијани, Холанђани, свакојаки и нико никог не разуме. На крају смо се ипак споразумели, а некако се и он смирио и ухватимо га. Мислим да је био Пољак. Остао је жив и почео је да ради с нама.

Неће дете да се одвоји од мајке, али мора. Мајке су отерали у бараке, а децу у једну собу и сваком су дали по једну картонску кутију гриза. А деца ко деца, окупила се у гомилама око тих кутија. А та соба је у ствари била гасна комора и до ујутро само видиш како су се испревртале све те гомилице. И онда се отвори кров од те собе, улазимо унутра са маскама, скупљамо их – и у пећ. Ето видите, бацати децу – то је било срце да ти препукне. Нас је још једино то спасавало што ми један другога нисмо разумели у говору, па смо се само онако, очима и рукама, договарали: да почнемо да радимо, да прекинемо да радимо или да идемо на ручак – све смо се само рукама договарали.

Са женама нисмо имали додира, али су код кремирања морале да дођу код нас. Ту је било и трудних жена. Те трудне жене су позиване на преглед. Лекар им да инјекцију, она легне на онај сто, а тај сто је у ствари покретна трака. И кад она добије инјекцију, та трака крене и све је тако подешено да она следећа жена која чека не види шта се дешава, јер ова прва на траци прође иза завесе. Трака пролази испод завесе и прелази у друго одељење. У том другом одељењу налази се нека сецаљка у виду пропелера. Та сецаљка је оштра и окреће се муњевитом брзином. Наштелована је тако да кад она жена на траци пређе у друго одељење, она сецаљка је закачи и откине јој главу: или до пола главе, или до врата, или до груди, тако пада у колица у којима их ми износимо напоље. И тако је ишло редом.

То је био један начин убијања. Друго, постојало је специјално одељење у којем су на логорашима вршили разне вежбе: напад са ножем, напад с леђа, напад спреда, напад са бока… Кад заврше, кад их измрцваре, онда их баце тамо у ону комору, погуше их и онда и они долазе код нас.

Разне начине мучења су користили. Онда пусте човека голог на круг па пусте кера да га јури, а кер је увежбан да га ухвати и откине му уд. А они, стража, смеју се а човек вришти у грдним мукама. Свега је било и свашта смо гледали.

Једне недеље ујутро, не сећам се датума, уместо да дође кер да нас буди, лупају звона, пуцају топови. Нема страже, нема оног кера да нас буди, а већ је прошло време кад треба да устајемо и да идемо на кафу и на доручак. Одемо до кујне, тамо нема никог, сви они који су тамо радили и кували су побегли. Нема никога!

И уместо њих долазе амерички и руски џипови и нека енглеска војна мисија. Сви улазе у логор и вичу: „Давај братко! Давај!” А на тим џиповима оне беле петокраке. Изводе нас из барака, а ми бежимо назад у бараке јер не знамо шта се дешава, мислимо да хоће да нас стрељају на кругу.

Онда су однекуд довели пун камион робијаша. Било је ту Руса, Пољака… И онда се са њима споразумемо да је слобода, да су врата отворена. Толико смо били наплашени да нисмо смели из бараке да изађемо.

Ствар је оваква. Ја сам човек таквог типа да за мене уопште не постоји страх, за разлику од других. Уопште нисам дао никакве знаке страха, док су поједини гледали да на неки начин сами себи одузму живот. Ја то нисам радио. Био сам млад и, право да вам кажем, нисам знао за страх. Осећао сам као да морам то да радим сваког дана и увек сам мислио само на то да једном морам да дођем кући. Све то на мене тада уопште није утицало, па ево ни дан-данас.“

P.S: Након Аушвица, Чеда Петровић је пребачен у Француску, затим Италију и онда бродом кући у домовину. У родном селу Ливаде на Косову чекали су га родитељи. Али за њега је рат потрајао још две године. Као припадник снага безбедности јурио је заостале банде балиста по Косову. Радио је затим као милиционер, а након пензионисања у селу Умчари бавио се баштованством.

Сећање Соње Вујановић на логорске дане у Аушвицу

Емисија са исповешћу Чеде Петровића под називом „Ложач из Аушвица“ емитована је на таласима Радио Београда, а затим и на разним југословенским радио-станицама неколико година пре избијања рата у Југославији. Исте 1984. године када сам снимио Чеду Петровића, забележио сам и исповести неколико логорашица из Аушвица, међу којима је била и Соња Вујановић из Ваљева.

„…Ја сам спроведена на Бањицу где сам се задржала све до 7. јула 1943. године, када сам са једном групом од 159 жена, а то је био први највећи транспорт Југословенки, транспортована за Немачку, у логор Аушвиц.

Нисмо знали шта је то, где смо стигле. На крају, кад се мало разданило, виделе смо у даљини бараке између тих бодљикавих жица, а пред баракама постројене колоне људи Пред нама је стајала једна велика капија на којој је писало „Arbeit macht frei“, што значи „Рад ослобађа“.

И ту су нам рекли да се скинемо, а нас су натерали да голе прођемо испред постројених есесоваца, међу којима је био командант логора, логорски лекар доктор Менгеле и још неки есесовци и есесовке. Све смо морале испред њих да пролазимо подигнутих руку увис и да се окрећемо. Поред нас, које смо већином биле младе девојке, ту је било и неколико удатих жена, сељанки, које су биле врло скромне и стидне и које су се, верујем, први пут скинуле пред мушкарцима тако наге.

Ми које смо биле младе још увек смо лепо изгледале, јер то су били тек први дани. Онда су нас терали да тако пролазимо баш поред мушкараца затвореника. Ти затвореници, углавном Пољаци и Руси, су у нама видели своје мајке и своје сестре па су се окретали од нас да нас не гледају. А сами Немци – ми смо за њих биле нико и ништа тако да нас нису ни гледали, јер они су „чиста раса”.

Оног тренутка чим смо прошле кроз капију логора на којој је писало „Arbeit macht frei“, одмах иза тога командант логора и његови сарадници су нам саопштили: „Одавде се излази на слободу само кроз димњак крематоријума.“

При доласку смо добиле неке кошуље као од фланела неке граорасте боје и неке логорске хаљине. А кад дође зима, онда добијамо и једну логорску штрафасту јакну, без поставе. Ујутро су нас дизали негде око три сата, и то са дерњавом и ударањем по свима…

Кад бисмо се међу собом запитале: шта је са овом, шта је са оном? „Па, она је спаљена у крематоријуму“, неке логорашице би почеле да се смеју. Биле смо запањене што се смеју на тако стравичне призоре. Међутим, касније, кад смо и ми проживеле један период времена у логору, и ми смо се смејале на такве ствари. Највећа преокупација нам је била глад. Људи су гинули да из канте отпадака узму неко парче хране, ако је остало. Знам да смо, кад смо носиле оне кибле са храном, по педесет литара је била једна канта и нас четири смо носиле, и онда нам нека група подметне ногу, ми паднемо, они нам дигну ту канту – али тако цела наша барака остане без једне канте хране, без педесет оброка.

Што је време даље одмицало, то смо ми све више међу собом почеле препричавати о кухињи, о кувању, о рецептима…

Често смо причале о томе како ли је сада код наших кућа, шта се ради, како ли је у домовини. Онда смо, вероватно нас је глад терала на то, дуго причале: сарма се спрема овако, ово се јело спрема овако… И верујте да смо тада, причајући о јелима и како се које кува, осећале мирис сарме, мирис супе, мирис пасуља… Францускиње су јеле жабе. А шта да раде кад су гладне?

Добијале смо један немачки хлеб у облику четвртасте векне. На том хлебу је био утиснут датум и месец кад је тај хлеб мешан, а причало се у логору да је био мешан од 75 процената дрвене пиљевине и 25 процената брашна; добијале смо и мало оне, ја кажем, „дроњаве” чорбе. То је било црно, ту је било песка, длака, блокеја, као да су сви Немци у њој опрали ноге. Једино за њихов католички Божић, добиле бисмо кисели купус и по који неогуљен и неочишћен кромпир унутра или, ако те западне, неко парченце меса. Али то је било само кад је њихов Божић.

Извор: РТС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: