Исповест Титовог генерала и народног хероја Јеврема Поповића: Голи оток је наставак Јасеновца, на Сутјесци су нас пропустили четници

Никола Милованчев подсећа на важан интервју који је 1990. године дао комуниста из Ужица Јеврем Поповић, а који може бити пример искреног самоиспитивања:

У нашем народу има још доста људи који још не могу да спознају шта је био титоизам. Да би им то разјаснио, подсећам на један важан интервју који је 1990. године дао Јеврем Поповић, комуниста из Ужица и Титов генерал и народни херој, а који може бити пример искреног самоиспитивања. Интервју је био објављен у „Политика свету“ број 209 од 18. априла 1990, а водио га је новинар Лука Мичета. У бурним 90-им годинама прошлог века, овај важан интервју је прошао незапажено и брзо је утонуо у заборав. Наслов објављеног интервјуа је: „Голи оток је наставак Јасеновца“.

Јеврем Поповић (1914 – 1997) и његова породица нису били било ко у комунистичком покрету: Јевремов брат Данило био је најстарији шпански борац, док је трећи брат Пера Поповић – Ага (Ужице, 1905 – Загреб, 1930) био секретар комунистичке омладине Југославије (СКОЈ-а) и погинуо је у оружаном сукобу са полицијом у Загребу 1930. Дакле – интервју долази са „наше стране“.

Шта је најважније у интервјуу из априла 1990? Цитираћу овај пут само три, по мом суду најважнија пасуса:

1. (О Голом отоку) „За та зверства нема оправдања. На Голом отоку су највише страдали Срби и Црногорци. Осталих је било знатно мање. Зато сматрам да је Голи оток наставак Јасеновца“ (стр. 20).

Јеврем Поповић не иде у дубље образлагање ове своје констатације о повезаности Јасеновца и Голог отока, зато не можемо знати да ли је при томе мислио и на одређену кадровску структуру. Чињеница је да је на ово указао један од голооточких заточеника, партизански капетан Драгутин Вајдић (право име Карло Вајдец). Овај бивши обавештајац Краљевине Југославије (Врдник, 1918 – Београд, 1987), родом из чешко-словеначке породице, навео је наиме у својој брошури „Голи оток“ (ревија А1, „Љубљана, ИИ/1987, бр. 10, стр. стр. 28), каквим покличима су заточеници били праћени, када су уз ударце били убацивани у брод, који их је од Ријеке возио на Голи оток: „Матер им влашку! Русе хоће, бандити… Добро смо их обрадили, матер им…“. Из тог сведочења може се закључити да је међу припадницима УДБ-е 1949. било доста бивших усташа.

2. (О повлачењу са Сутјеске): „Ја морам да кажем да је приликом преласка Сутјеске у Четвртој офанзиви било 15.000 четника Драже Михаиловића. Ми смо прелазили Сутјеску и они су могли каменом да нас погоде али нису хтели. Били су то мобилисани људи који су знали за наше борбе с Немцима и усташама и нису хтели да нас нападају (стр. 19).

Две године касније на Сутјесци, али и на Миљевини и другде, Брозови егзекутори нису имали милости према хиљадама и десетинама хиљада тих четника, српских сељака, али и бројних других (чак ни према ненаоружаним омладинцима, који су само хтели да се склоне испред комунистичке диктатуре – нпр. ђака шабачке гимназије, побијених на спруду на Дрини код Бијељине).

3. (О Србији у Југославији 1945 – 1990): Очито, дубоко разочаран спознајом о резултатима Брозове власти, генерал Јеврем Поповић износи свој суд Југославији од 1945. до 1990. године: „ТО ШТО РАДЕ СРБИЈИ ЈЕ НЕВЕРОВАТНО. ОНА ЗА ОВИХ 40 ГОДИНА НИКАДА НА ВЛАДАЈУЋОЈ ЛЕСТВИЦИ НИЈЕ ИМАЛА ЗНАЧАЈНИЈИХ ЉУДИ (толико дакле о значају Коче Поповића, Александра Ранковића, Крцуна, Петра Стамболића и дружине – нап. Н. М.). СРБИ НИСУ КРЕАТОРИ ОВОГ И ОВАКВОГ СИСТЕМА. ЗНА СЕ КО ЈЕ ТО СТВОРИО. Она не може да сноси одговорност за овакво стање“ (стр. 21).

Даљи коментар о ова три навода Брозовог генерала и народног хероја Јеврема Поповића је непотребан. Можда би се само могло додати: касно Јанко (Јеврем) на Косово стиже!

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: