Исповијест потомка славног војводе: Мом прадједи Живојину Мишићу село и част били изнад свега

Мом прадједи су били важнији његови сељани од катедре на војним школама, а у мојој породици се с кољена на кољено преносе његове врлине – скромност, част и поштење. То у разговору, за „Новости“, истиче праунук славног војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, који данас живи у Паризу.

А разговори су текли од малих, обичних ствари, па до херојских дана.

Баки је отац једном испричао, а она ми то пренијела, како је, када је био мали, у свом Струганику, чувао козе, па заспао, а оне залутале код комшије и појеле купус, због чега је после добио батине којих се сјећао цијелога живота.

А из рата је донио углед славног официра који је увек бранио своје војнике и пред највишим ауторитетима. Гледао је да их заштити и помогне им, макар се и с генералима сукобили. Иако се од сељачета винуо до начелника генералштаба, остао је скроман до краја живота.

На тим вриједностима васпитавана је цијела породица.

У оно кратко вријеме колико је поживио после Првог свјетског рата, звали су га да, када му обавезе то дозволе, одржи предавање на високим војним школама у Француској и Енглеској, али он је остао вјеран своме селу.

Чим би имао мало слободног времена, одлазио би у Струганик да види своје сељане и поприча са њима. Био је на лијечењу у Француској, али се вратио да последње тренутке проведе у Србији. Док му је мајка била жива редовно је обилазио. Није волео помпезне прославе.

Све то се дубоко урезало у Ђорђево памћење, пишу „Новости“

Диван је осјећај када још као дјечачић постанете свјесни да је тако велики човек дио ваше породице и када тако узбудљиве приче слушате директно од његове кћерке, а своје баке. Тај понос нас је у тешким данима одржао и ојачао.

А искушења је било, и то великих

Мој отац Светозар Стојанац је био официр краљевске војске. Био је међу Србима из Далмације који су, под терором Хрвата, већ тада, прешли у Србију. Рат га је затекао у Београду, а онда је премјештен у Ваљево.

Био је у Недићевој пољској државној стражи. Када су комунисти ушли у Ваљево, прогласили су га за државног непријатеља, одвели негдје и стрељали. Никада нам нису дозволили да сазнамо гдје је његов гроб, па свом оцу не могу ни свијећу да запалим. Гладовали смо. Преживјели смо само захваљујући сестри мога оца Бојани Петровић која је живјела у селу Драгиње, по имену краљице Драге, између Коцељеве и Владимираца. Џаба нам је било то што смо породица војводе Живојина Мишића.

Почетком шездесетих притисак је попустио, па је Ђорђе Стојанац уписао ДИФ, радио преко студентске задруге, а онда, са 23 године, почетком новембра 1966, одлучио да и он пође у ту Француску.

Било је то још вријеме Де Гола. Кренуо сам са два другара. Били смо чланови студентског оркестра, а ја сам свирао гитару. Електрични уређаји су у оно вријеме били мисаона именица. Падне нам на памет да због тога одемо у Париз. И тако сам остао. Имао сам афинитет, знао сам француски још прије него што сам кренуо у школу. У мојој фамилији сви су говорили француски.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: