“Исправљање“ Његоша у Црној Гори данас

Пише: Горан Киковић

Поштовани слављеници,

нека вам је срећан 64. рођендан Друштва које носи име нашег вјечног и славног Његоша. Ја сам ово моје обраћање, вјерујем са разлогом, морао да насловим – “Исправљање Његоша у Црној Гори данас“.

Евроатлантска антисрпска власт Црне Горе, оличена у лику Мила Ђукановића, спроводи годинама систематску агресију на српски језик и друге чиниоце српског идентитета у Црној Гори. Најдрастичнији примјер агресије на српски језик јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“.

Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности. Крађа језика, значи и крађу књижевних дјела и усменог предања на том језику.

Суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто.

Црногорски филолог, новинар и публициста Божидар Миличић каже да је изненађен реакцијом српске јавности након сазнања да је дјело Петра Петровића Његоша „Горски вијенац“ приређено у складу са црногорским правописом.

Црногорски правопис је представљен 2008. године, а средином прошле године Скупштина Црне Горе је усвојила и нови Закон о увођењу црногорског језила у све образовне институције. Према новом правопису црногорска азбука има има два слова више „сј“ и „зј“.

„Није ми ни на памет пало да преводим ‘Горски вијенац’ јер сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски један језик, већ сам само прилагодио текст новој црногорској ортографији“, каже Миличић. „Мени као филологу одговара фонетска формула ‘пиши као што говориш’, што се дешава у Србији, Хрватској и БиХ, па зашто то не би било примерено и у Црној Гори, посебно сада када за то постоје и правописни услови“, навео је он. Миличић каже да је измијенио екавицу тамо гдје је то било потребно, али додаје да су многи екавизми, којих у епу има, остали. Као примјер он је навео ријечи време и колевка.

Према његовим ријечима, цио посао је урађен уз подршку Министарства просвјете Црне Горе и до сада је из штампе већ изашао један број примјерака овог најновијег издања “Горског вијенца“.

Петар II Петровић Његош установио је прву медаљу у Црној Гори, која је предвиђена као медаља за јунаштво, а то је Обилића медаља. Међу научницима има спора када је она установљена, да ли 1841, или 1847. године. То је, међутим, мање битно. Ова медаља је не само свједочење о борби за државност Црне Горе, коју је Његош исказао кроз многа своја дјела, него и о српској националној припадности Црногораца.

Познато је већ да је Обилића медаља била највеће црногорско одликовање које се додјељивало борцима за испољену храброст у рату, а назив јој је дат по легендарном косовском јунаку, српском витезу Милошу Обилићу, који је у Косовској бици на Видовдан 1389. године убио турског султана Мурата I, чиме је задобио највише поштовање код Срба.

Зато, браћо, дивимо се великом Његошу и његујмо српски језик и гусле.

Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле!

Зато се поред јунака у Црној Гори и Брдима славила слобода и пјевало се и о гуслама:

“Гусле моје дико Српског рода,

запјеваћу тако ми Острога,

ђе се крстим и палим свијећу,

пред неправдом узмакнути нећу!…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: