Исправно тумачење Његошевог песништва

Пише: Слободан Милић

На почетку да кажем као песник нисам компетентан да говорим о критичко-теоријској мисли коју развија господин Мило Ломпар у књизи „Његошево песништво“. Могу да кажем да дубоко осећам кретање његове мисли и теоријско-критичко знање у тумачењу ове поезије. Биће то импресија коју је изазвала ова књига и која је покренула осећајности у мени да направим овај запис. Овде се срећемо са литерарним тумачењем поезије а не с филозофским.

Ближи се 160 година од смрти Његошеве, од појављивања дела, песничких, не философских, од када се над његовим песништвом упалило трагичнко и метафизичко светло. Требало је да прође век и по да би се појавио прави књижевни критичар да каже праву реч о значењу Његошевог песништва.

До сада се перо потезало, најчешће од стране философа. У тумачењу Његошеве философије унутар песничких дела, мање у тумачењу поезије, а и тамо где се тумачила поезија опет би превладала философија. Много је било више философа и њихових сумњивих тумачења од ових других. Требало је да прође век и по да се појави критичар Мило Ломпар са књигом „Његошево песништво“ па да помери у страну сва досадашња голема тумачења. Ако је неколико векова протекло до појаве Његоша, а морало је да прође век и пио да се појави једно право тумачење његове поезије које ће и самог критичара укључити у најбоље и најсавременије токове европске мисли о поезији. Да није књига потписана сматрао бих да долази из теоријске и критичке европске мисли. Српска књижевна задруга објавила је у 102. колу књигу Мила Ломпара „Његошево песништво“. Ломпар прво анализира мање Његошеве песме: „Људевиту Штуру“, „Мисао“, „Полазак Помпеју“, „Спровод праху Симе Милутиновића“, „Љетње купање на Перчању“, потом залази у „Горски вијенац“, и исправно тумачи појаву ренегата, дотиче се владавине самозвањца Шћепана Малог упоређујући га са самозванцима Шилера и Пушкина. На крају даје тумачење „Луче Микрокозма“ и наглашава Христово појављивање на крају епа.

Ако је Андрић уочио да је Његош јунак косовске мисли, Ломпар види да је Његошева трагика „изворно искуство метафизичког песника“. Зато Ломпар почиње књигу одељком „О трагичком песнику и онда се ређају текстови и мали есеји који свеобухватном анализом у завршном тексту појашњавају шта значи трагички песник.

Завршни есеј носи наслов „Трагички песник“ и Ломпар анализом односа ја и ти а који одређују многе компоненте и сву сложеност и драматичност Његошеве мисли.

Да не бих препричавао, цитираћу Ломпара и Мартина Бубера: „Јер, сама трагична мисао извире из односа, будући да „сав стварни живот је сусрет“: „Ја настојим у додиру са ТИ: постајући Ја, ја говорим Ти“, каже Бубер.

Успостављање везе на тој невидљивој путањи између песника и Бога условљава сазнање о песниковој дужности. Оно што одређује трагичног песника јесте понор надоле или нагоре и песничко нагнуће над понором. Јер, „ако дуго гледаш у бездан и бездан гледа у тебе“ каже Ниче. Ломпар додаје: „Његошева поезија ствара дубокосежну представу о Богу који говори различитим језицима“.

Но, да се вратимо на почетак поменутог одељка где почиње анализа два песника који увек постоје код различитих народа.

Уз анализу Његошеве поезије Ломпар укључује и Стерију код којег проналази модерни тон у његовој поезији. Кроз анализу једног и другог Ломпар указује на битну разлику два песника који су израстали на истој античкој лектири. Њихова најзначајнија разлика је у схватању душе све ово доводи до разлике у њиховим песничким искуствима. Где се налази одлучујућа разлика сазнаћемо ако уочимо подударне моменте у њиховим песничким искуствима. Тако Ломпар долази до закључка да је метафизика одлика Његошеве поезије док песимизам превладава у Стеријиној поезији.

Постоје две путање човекових мисли, каже Ломпар, и наводи да је прва везана за Бога, а друга за понор, док је Стерија антрополошки посланик.

Ваља се овде задржати на анализи песме „Спровод праху Сима Милутиновића“ а коју Ломпар доноси под насловом „Вишесмисленост смрти“. Три су карактеристичне песме о смрти не само у српској већ по својој песничкој мисли припадају врховима европске песничке мисли. Енглези „Спомен на Руварца“ Лазе Костића штампају у свим антологијама.

Како је сваки човек одређен својим сазнајним могућностима у тумачењу смрти тако и сви велики песници прилазе вишесмисленостима смрти. Одлучује приватан моменат какав ће песников однос бити према смрти. У исто време и осећајност игра важну улогу у покретању приватнога ка песничкој општости.

Као пример Ломпар наводи три песме наших великих песника: „На смрт једног с ума сишавшег“, „Спровод праху С. Милутиновића“ и „Спомен на Руварца“.

Смрт друга покренула је код Стерије и створила јављање иронијске перспективе, лавину јеванђеоских мотива као црни хумор чаролија уграђени су у Костићевој песми. У почетку Његошеве песме срећемо опис доживљаја смрти да би како се песма развија уочили велики људски и песнички дуг према учитељу.

Смрт је оно што га више одгонетамо све се више заплићемо. Смрт је подлога како за живот и истовремено „подлога за општост песничког доживљаја“. Још творци Веда и Упанишаде ако их неко пита о смрти, одговарају да о њој ништа не знају. Значи да је смрт индивидуални песнички доживљај.

Овде издвајам оне песничке проблеме које је данашње време потврдило и који нису ништа изгубили на актуелности. Такав је проблем ренегата у Горском вијенцу. Како тада тако и данас. Само с том разликом што се данас сусрећемо са овим проблемом на свим вековним просторима на којима Срби живе. Данас нови тумачи Народне поезије и посебно Горског вијенца и самог Његоша, појам ренегата схватају површно и неуко, потпуно супротно од Његошевог поимања тога проблема. Он им служи да Горски вијенац проглашују као ништавно дело а Његоша за геноцидног песника. Зато их Ломпар упућује на песму „Ударац на Мартиниће“. У „Горском вијенцу“ постоји сукоб две нужности: да се изврши истрага потурица, и друга, да се не прихвати преобраћање. Прва је историјска а друга метафизичка. Побијени ренегати донеће слободу Црној Гори а слобода је метафизичка истина ових брда.

За крај овога текста донећу Ломпаров цитат са почетка књиге: „Његошева поезија делује као камен искушења за књижевну херменаутику. Јер, нема у њој никакве актуелности на начин Горског вијенца, никаквог широког културно-историјског залеђа какво подразумијева Луча Микрокозма, чак ни историјске бизарности попут оне која омогућава Лажном цару Шћепану Малом да постане вечита књига о парадоксу хилијазма у свету“.

Да додам за философе који су тумачили (не)успешно Његошево песничко дело да на 435 страница ове књиге реч философија није поменута.

(21. XII 2010. год.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: