Истина и сјећање: Рехабилитација голооточких мученика и терет прошлости

Пише: Јово Пејовић

Памтим као да је то јуче било, када ме је мој велики пријатељ, дугогодишњи предсједник Удружења Голи оток, покојни Бранислав Љумовић замолио да му помогнем у писању реаговања на изјаву народног хероја Јова Капичића о голооточанима иако му моја помоћ није била потребна јер је он то радио много боље од мене. Сузе у његовим очима и енергија са којом се у поодмаклим годинама борио да се неправда према голооточким мученицима исправи била је фасцинантна. Зато вјерујем да ће иницијатива о доношењу Закона о рехабилитацији голооточких мученика коју је иницирао Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић наићи на опште одобравање свих у Црној Гори. Подаци говоре да је на Голом отоку било затворено у различитим периодима око 13 хиљада људи, а да је у односу на број становника процентуално највише их било из Црне Горе, и то око 21% или скоро 3 400 људи. Свједочења Бранислава Љумовића који је на Голом отоку био од 1956. до 1961. године, а која ми је много пута казивао при нашим честим сусретима, о голготама којима су били изложени и мучени невини људи, сврставају се у ред најстрашнијих зверстава. Међу њима ћу издвојити једну од најмаркантнијих личности са наших простора, Цара јунака генерала Ђока Мирашевића, носиоца три Обилића медаље за храброст, Француске легије части и бројних других одликовања неустрашивог јунака у бројним бојевима и мегданима који је у поодмаклим годинама затворен у злогласни затвор на Голом отоку. Обрачуни са политичким неистомишљеницима Црну Гору су непрестано пратили кроз цијелу њену историју и трају до данашњих дана. Историја памти прогон Сердара Јола Пилетића, војводе Марка Миљанова, Пека Павловића,
Лазара Сочице, Миљана Вешовића, Ђока Пејовића, Маша Врбице, похару Куча, прогон братства Кадића и многа друга непочинства која су остала да живе у сећању народа као најмрачнија страница у историји Црне Горе. Ниједна власт која је убијала и прогањала најбоље синове Црне Горе није прошла без суда историје. Само они које је народ памтио као симболе свога времена остали су вјечно да живе у сећањима народа упркос томе што су власти негирале њихове заслуге како за вријеме њиховог живота, али и после њихове смрти. Сјећање на велике људе који су прогањани од диктаторских режима најчешће се чувало ћутањем или шапатом и преносило са кољена на кољено све док вријеме није упалило пламен и почело да разгрће мрак и подигло их да сијају за вијека вјекова као симболе оне најбоље Црне Горе.

Значај великог броја људи у Црној Гори чије заслуге нијесу нашле мјеста у историјским читанкама онако како су заслужили, нити вредноване на прави начин од власти, никада нијесу избрисане из сјећања народа. Како су вјекови пролазили, тако су они све више трајали у народу. Најмудрије главе у Црној Гори су убијане или прогањане одлукама пријеких судова или вољом моћника без пресуда, јер су се моћници највише плашили оних личности којима ни у чему нијесу били дорасли. Режими су увијек славили џелате, а народ жртве. Историја је на крају увијек била на страни жртве иако је најчешће каснила. Колико су се џелати трудили да пишу историју и прилагођавају је сопственим интересима, народ је истину чувао у сећању.

Ни данашња Црна Гора није способна да се ослободи терета прошлости. Забаракадирани у партијским рововима, лишени сваког озбиљног приступа и реалности у сагледавању наше прошлости, али и стварности у којој сада живимо неаргументовано, себично и са огромном мржњом се испаљују отровне стрелице на све оне који помисле да је вријеме да се историјске неправде исправе. Ја знам да је тешко у држави у којој су власти имале више добровољних него професионалних шпијуна, признати сопствену кривицу и ослободити се за сва времена великог терета под којим живи велики број грађана, али знам да ћемо једнога дана морати са тим да се суочиомо и једни другима пружимо руку помирења како би наставили да живимо у некој новој бољој Црној Гори. Сви они који трагају за истином једва чекају дан када ће се отворити архиви и све оно што се од нас крило објелоданити.

Све оно што се заснива на лажи, крије ужас, патњу и јад, али и срамоту оних самопрокламонавих ликова, који су приморавали народ да им се клања и живи у заблуди. Они који су били велики и без функција и титула велики су и сада и остаће заувијек велики, јер они су своју величину градили на вриједностима којима се дивило и диви човечанство било да се радило о војсковођама, јунацима, књижевницима, уметницима, научницима, спортистима или људима из народа који су због својих идејних опредељења прогањани. На крају, кад тад Црна Гора ће морати да се суочи са истином и рехабилитује све оне који су страдали у међусобној борби за власт, јер нема у Црној Гори породице која у својој ближој или даљој родбини није имала и оне који су били невине жртве међусобних свађа и подјела које су стварали властодршци у вјековним борбама за власт како у рату тако и у миру.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: