Истина пред стрељачким сводом – случај Ковић

Пише: Никола Трифић

Ено иде истина, дроњаво обучена; грбава, мршава; крвава, претучена… Овако је некада певао Бора Ђорђевић. Некада – у за истину срећнија, или бар мање трагична времена, када је она била тек мучена и тучена и када су њене лучоноше свесно прихватале дроњке на свом телу како би сачувале чистост своје душе. Ипак, ко би рекао да ће та, свакако зла времена, данас стварати утисак „бољих времена“. Тада се истини прилазило са страхом и са благим анимозитетом. Данас је све другачије. Данас се истина мрзи из дубине душе. Данас нису довољни подливи испод њених очију – ни удари кундака по њеним ребрима док изнемогла лежи у блату. Са истином нема „аусвајса“ за Европу! Са истином се не седа за богату трпезу. Данас је истина осуђена на смрт и на коначно нестајање. Потребан је њен гроб како би се на том месту устоличила лаж. Колевка лажи почива на гробу истине! Тако је то и у једној од нових епизода наше суморне садашњице. Епилог је познат – истина је таргетирана, одабран је стрељачки вод и подељена је бојева муниција. Сама егзекуција биће прекривена наводном аутономијом факултета. Јавност је искључена, али ће се пуцњи далеко чути. Свесно и намерно! Као опомена сваком ко одбије да прихвати да уместо истине постоји „идеолошки прихватљива верзија лажи“. Као опомена сваком тврдоглавом бунџији који пркоси наметнутој пракси: да је истина са свог пута од права до правде изгурана на странпутицу политичке коректности и виших интереса. Људима је понуђена да се према свету и другима односе као филистари. Ко одбије биће кажњен! Он је један од тих пркосних. Он одбија да науку замени пропагандом. Он одбија – и он се усуђује да мисли и да говори… И зато: он мора да плати! Он се зове: Милош Ковић.

Два лоша на Милоша

Случај који је предходних недеља прилично потресао јавност у Србији везан је за истакнутог интелектуалца и професора историје на Филозофском факултету у Београду, Милоша Ковића. Један бриљијантан академски ум је у опасности да остане без егзистенције због пркоса своје кичме која одбија да се савије пред диригентима и сценаристима наше свести и стварности!

Наиме, Ковићу је припремљен „одстрел“ са његовог матичног факултета, наводно због истека мандата „вандредног професора“ – а заправо, једини разлог је сам Милош Ковић, његово друштвено и академско деловање које је у супротности са ставовима двојице викара антисрпске политике, а који се – не случајно, налазе на истакнутим позицијама поменуте високошколске установе – реч је: о Николи Самарџићу и Данијелу Синанију.

Први у низу, Никола Самарџић, је да подсетимо не тако давно, јавно подржао став, да је Јасеновац – колики год био злочин, ипак, оправдана казна за Србе!? „Учење“ са којим је Самарџић сагласан, објашњава како су Срби својим великонационалним пројектима у 19. веку, и својим чињењем између два рата у 20. веку, заправо сами испровоцирали постојање Јасеновца, усташког покрета и Независне државе Хрватске! Да су Самарџић и његова клика мало књижевно талентованији (а нису) и да имају одређени поетски набој у свом вербалном изразу (а немају), вероватно би рекли, да је и сам Павелић – ништа друго до „каљени челик“ нехотично искован у пламену злог српског национализма – и да је он као такав постао „огњени мач“ и казна тој поганој ватри чије су искре исклесале његову бруталну, али разумљиву осветничку оштрицу!? Но, када већ помињем „спорни став“ за који је Самарџић рекао једно велико БРАВО, није згорег да се исти у целости цитира: „Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили Светог Саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора.“

Ипак, Самарџић данас, није слика и прилика самог себе од јуче. У нашој јучерашњици 90-их година, исти тај Никола Самарџић, говорио је: да ако је распад једина опција за Југославију, онда тај распад може да се деси једино по етничким а не авнојским границама, тако да Србији требају да припадну и делови БиХ, Хрватске, као и комплетна Црна Гора.

Осим етничког, Самарџић је био и чврст заговорник историјског права… У једној од својих колумни које су га прославиле 90-их година, садашњи потписник „апела 88“ и поборник резолуције „Срби су геноцидан нарад“, тада је говорио следеће:“Србија има историјско право на Македонију.

Етнички принцип коју мора бити примењен у контексту Републике Српске и Републике Српске Крајине, као и Црне Горе – мора да има одступање за простор Македоније. Та територија је попут територије Косова – то је Стара Србија, нуклеус српске културе – и та територија може бити једино у границама Србије“!

Наравно, овај период свог живота и јавног делања, Самарџић је назвао периодом заблуда и слепила због којег се јако каје и још јаче стиди. Елем, колико је Самарџић тачно наплатио своје стицање „овоземаљског вида“, остаће трајна енигма? Ипак, једно је сигурно! Да је ова чудна појава остала при својим тадашњим ставовима, данас не би била на позицији на којој јесте, не би добијала плату – са све дохотцима од НВО секстора коју добија; и не би имала на услузи јавно-медијске ресурсе које име. Тачније, да Самарџић није појео своје „ране радове“, доживео би преку судбину Зорана Ћирјаковића – исту, или сличну оној прекој судбини која је већ увелико сервирана Милошу Ковићу.

Е сад, долазимо и до Данијела Синанија… Код критика на његов рачун, човек мора да буде опрезан најмање из два разлога. Први: Синани је за разлику од Самарџића, заиста много умеренији и сведенији – без претерано жустрих изјава. И други… Синани на сваку критику свог лика и дела, одговара судском тужбом због наводног вређања његовог етничког порекла?! Мада уз ризик да и сам будем тужен, морам да додам, да је и Синани у свом животу и те како знао да се игра „сунцокрета“ и да се окреће ка извору сунца, односно у његовом случају ка „извору новца и моћи“… Она премиса „која сиса даје више млека ја ка њој ходим“, је и за Данијела Синанија била и јесте звезда водиља. На крају крајева, проверите и његову биографију.

Но, шта двојац Синани-Самарџић, са кормиларом негде у Вашингтону или Бриселу има против Милоша Ковића? Врло просто: Ковић не жели да крене њиховим путем. Ковић остаје веран струци, науци и истини. С једне стране напад који на њега воде Самарџић и Синани је условно речено безличан, или прецизније: идеолошки мотивисан, наручен – ништа друго до део агенде која се од двојице „агената страног утицаја“ очекује. Ипак, с друге стране, он је попримио и приличну ноту личног. Тај лични мотив, зове се завист! У времену у којем се материјално лако стиче а духовно и морално још лакше губи, и Самарџић и Синани, завиде Ковићу зато што је он успео да изгради и сачува нешто што њих двојица нису и немају: част и академски интегритет! Да ствар буде још гора: могли су да имају. Али су шака долара и удобна фотеља урадиле своје.

Колонијална демократија и нови апартхејд

Иако апартхејд у својој суштини представља систем заснован на расној сегрегацији која је основ касније класне подељености, у новом добу и у новим околностима – а све у контексту „колонијалне демократије“, оно што видимо – однос агресивне мањине према већини, однос наметања „своје верзије истине“ као „све и сја“ модерног доба, као „услова свих услова“ за опште друштвено и политичко преживљавање, можемо тумачити – као појаву „апартхејда новог доба“! Све то отвара питање: Да ли је Србија 2000. године, добила демократију, или је у некој нашиј савременој верзији „Чекајући Годоа“, гладном и изневереном народу потурена изврнута верзија исте – као платформа за колонијално управљање земљом? Чини се да је тог „дана Д“, фамозног 5. октобра прве године 21. века, „врага који је морао да оде, заменио ђаво који никако није смео да дође“…

И то не у виду конкретног политичара или политичке партије, већ опште политике и општег политичког система вредности, пред којим је наша држава широм отворила своја врата и прозоре!? Тај квази „Евро-атлански“ систем или боље речено „Нови светски поредак“, перципира Србе као главни реметилачки фактор на Балкану – као проблем коме је намењана „изврнута верзија историје“ и свако супротстављање тој накарадној догми – значи цртање мете на своје чело, али и на свој комплетни људски и интелектуални хабитус – који постаје предмет омаловажавања, дискредитације и спотицања – који као циљ на нишану неких, излази из оквира људског бића и постаје ствар која се гура на руб егзицтенције и друштвене видљивости!

И у томе лежи феномен „новог апартхејда“. На срећу: он није ендемског порекла. Он је увезен и инсталиран као „систем вредности“, као поменута платформа која има за циљ да у раљама Новог светског поретка држи мале и недовољно јаке државе – односно: да омогући несметано функционисање америчког и уопште западног империјализма. Везано за ту теорију, или боље речено: тврдњу и констатацију – обратите пажњу на следеће податке. 90% грађана Србије је против уласка државе у Нато пакт. 90% грађана, Нато инвазију 99. доживљава искључиво као агресију без преседана. Такође, 90% грађана не мисли да су Срби у последњим ратовима починили геноцид! Ипак, на местима од утицаја попут: политичких партија, медија, невладиних организација, на позицијама ректора и декана високошколских установа, директора разних државних институција – заступљеност те идеје је тек 10%, или нешто мало више од тога. Насупрот томе, мање од 10% грађана жели да Србија уђе у Нато. Мање од 10% њих је спремно да прихвати оцену о Србима као геноцидном народу или оцену о Нато дивљању 99. као нужној хуманитарној интервенцији. Но, на местима од утицаја, заступљеност те идеје, тог става и те догме, је на ниву од 90%. Јасно је да је у последње две деценије у Србију ушло много новца западног порекла како би се тој догми омогућила позиција „ведете мејнстрима“… Како би се омогућило њено агресивно деловање – које је отишло толико далеко да је „болест“ окупирала и неке пословично неутралне књижевне награде – чак и оне са некада антиглобалистичким призвуком! Но, највећа трагедија је у томе, да су и догма и догматици дубоко инкорпорирани унутар система: политичког, образовног, научног. Постали су вектор око кога се окрећу остали друштвени субјекти. Шта више, постали су „меритум“ за одрећивање нечије подобности, па чак и нечијег здравог разума.

Апартхејд новог доба, прати и инквизиција новог доба. На гвоздену руку – навучена је свилена рукавица. Оптужбу као пресуду, заменили су јавни линч и добро упакована друштвена лустрација. Гиљотину је заменио блендер у којем је самлевено и сједињено – и лево и десно и претпоставка и чињеница и наука и пропаганда – и чија је укупна смеса довољно укусна само ако се из ње гласно и недвосмислено чује: Срби су криви за све!

Заправо, цела прича колико год да је компликована, у некој својој суштини постаје проста. Нико није гадљив на поп културу, Холивуд и НБА лигу. Нико није против западноевропских грађанских стандарда и немачке плате. Ипак, ако је услов за пријем тек у чекаоницу уније тако званих „напредних европских земаља“ одрицање од себе и што је још важније – одрицање од истине, онда опет нико нормалан, са људским моралом и академским интегритетом на тај услов не може да пристане.

И ту лежи проблем професора Ковића! Проблем је његово одбијање „сервиране истине“! И зато је он као такав за господу Самарџића и Синанија, или за њихове женсе аналоге, госпође: Пешић, Бисерко, Милић… не само неприхватљив, него и неподношљив!

Време је за народни рефлекс и државни карактер

Востани Сербие – али и „остани Сербие“! Остани и буди боља верзија себе! На клацкалици између карајњег тренутка и правог тренутка, судбински се налази зло време… Довољно зло да натера људе на реакцију. Добар део јавности који је упознат са ситуацијом као и студенти Филозофског факултета, рекли су своје. Конкретно, подршка студената који су редом стали иза свог професора најбоље сведочи о људској димензији и вредности Милоша Ковића.

Људи или колоквијално народ, показали су свој рефлекс. Време је да и држава покаже свој карактер! Држава није сервис обједињене наплате. Држава није агенција за имплементацију наредби које долазе споља. Држава мора да покаже „живост свог организма“ и да се бори за своје постојање! Конкретно у случају „Ковић“, Министарство просвете би морало да заузме чврст и одлучан став! Јасно „ЗА“ Милоша Ковића, мора да буде и јасно „ПРОТИВ“ оних који држе позиције са којих се протерује сам Ковић. Људи дубоко инкорпорирани у наше институције са спорним ставовима о Јасеновцу, са погрдним односом према нашој историји, са сумњивим предлозима о језичкој равноправности, политички ветропири и идеолошки шарлатани – не смеју бити наше нужно зло. Постојање таквих људи на тим позицијама, не може и не сме бити правдано „вишим циљем“. Са таквима предводницима нашег образовања и грађанског живота, сваки циљ, макар у својој премиси и био виши, своди се на ниску побуду и „рђаву работу“. Овде се више не ради о борби „прве и друге Србије“, „народне и грађанске“. Није реч ни о оној вечитој причи: о здравом и болесном тквиву, или о подношљивој и правој мери патриотизма. Овде се ради о истини и лажи, о правди и неправди. Истина и правда морају да тријумфују! Не због Милоша Ковића, него због нас самих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: