Истине и лажи о Сарајеву у интерпретацији Душана Шеховца, Душан Шеховац у “Српском св(иј)ету”

“Никада никоме није падало на памет да направи репортажу о Силосу. А Силос је логор о ком сам ја недавно разговарао са Драгишом Варагићем, који је у том логору који називају ‘државни концентрациони логор” био 1355 дана, и тек мјесец дана након потписивања Дејтона је њих 43 пуштено из тог логора. Један од логораша Славко Јовичић је набројао 156 начина мучења и понижавања у Силосу”, рекао је социолог из Сарајева Душан Шеховац у емисији “Српски св(иј)ет”.

Он је нагласио да је тај логор прошло преко 600 логораша од малољетника до стараца, а било је и 15-ак жена. Државни врх Босне и Херцеговине је био упознат са тим логором, Црвени крст је тражио побољшање услова, а Алија Изетбеговић није ништа урадио. Државни тужилац Словенац је у првој оптужници написао да је то удружени злочиначки подухват, а каснија тужитељка је то преформулисала, јер је тај појам остао резервисан за Србе.

Описивао је и прве године организовања твз. “патритоске лиге”, бошњачке наоружане групације, затим убиство српског свата, и са друге стране организовање српских снага, што је довело до подјеле Сарајева, које остаје подијељено током цијелог рата:

“Сарајево је било заједница десет општина, 1991. године је у њему било 570000 становништва, од тога око 150000 Срба. По статистичирима, велико број оних који су се изјашњавали Југословенима, били су српског етничког поријекла”.

Говорио је о пропаганди која је пратила ратна дејства у Сарајеву, истичући истиниту мапу подијељеног града која показује да су се српска И бошњачка страна међусобно блокирале, у односу на ону која се и данас налази по свјетским музејима, која Сарајево приказује као град под опсадом Срба.

Водитељка Гордана Јанићијевић је прочитала фасцинантне податке о дејтонској подјели Сарајева и његовим последицама: 60 српских насеља је постало бошњачко, два хрватска такође, једно српско је постало хрватско, два српска мјештовита, а 15 српских нестало, данас ненасељено:

“Највећи дио српских насеља гдје су Срби били већиниско су данас бошњачки дио Сарајева. Имате једно српско насеље гдје су Срби већина. Знате како? Зато што тамо живи девет људи, од којих су седморо Срби”.

Данас, како каже гост Националне телевизије, преовлађују арапски називи у насељима, нарочито изражено на Илиџи, која има велика природна и инфраструктурна богатства:

“Срби се не враћају у Западно Сарајево, само одлазе. Попис ће вјероватно показати да у том кантону нема ни 10000 Срба”.

Он тврди, за шта постоје и докази, да је у Сарајеву и у цијелој Босни и Херцеговини био прави грађански рат, што показује састав људства, супротно тврдњама да су ту долазили да ратују они из Србије или Црне Горе:

“Имамо око 700 грађана Србије и Црне Горе који су погинули у Босни И Херцеговини. Највећи дио је на почетку рата, и половина њих су војници ЈНА. То је занемарљив број, кад се узме податак да је било око 210000 војника Војске Републике Српске, 500000 Армије БиХ и око 100000 припадника ХВО.Тај број војника не може одредити карактер рата, да је био грађански. По процјени Хага је муџахедина у БиХ било од 5000 до 30000, зависно у ком периоду”.

Гост Српског свијета је говорио о различитој улози оних који су водили одбрамбену функцију и оних који су чинили злочине, али и о неким мирољубивим односима који су задржани до краја рата:

“Занимљиво је да смо према западу имали велики дио граничне линије према Кисељаку и Крешеву, гдје су доминантно живјели Хрвати. Током рата нисмо ратовали са њима, чак су Хрватице се порађале на Илиџи, лијечили смо политичаре и војнике, одлазили у трговину у Кисељак. То је доказ да нису свугдје људи крволочни”.

Он је говорио о манипулацији бројевима:

“Све је почело првих година рата, када је свјетска јавност објавила да је 300000 Бошњака убијено, од тога 15000 грађана Сарајева, да је у убијено 1601 дијете. Од тога је сведено касније да је око 60000 Бошњака, око 30000 Срба И око 10000 Хрвата. Сличне податке је поставио и експертски тим Хашког трибунала”.

У наставку говори о методима које треба примјењивати:

“Нико од ових истраживача не поштује научне стандарде, који каже да ако хоћете да опишете одређене појаве, морате дефинисати вријеме и простор. Морате рећи да ћете анализирати погинуле, убијене и нестале. Изабрани политичари у Скупштини БиХ имају обавезу да преузме обавезу да направи извјештај о жртвама рата и да се тако добије истинска слика свих грађана”.

“Међународна јавност неће да призна да смо и ми страдали, да смо и ми били без хране, воде струје, јер је Сарајево била једна цјелина, па ако немају једни, немају ни други. Срби у Сарајеву су убијани, пљачкани, истјеривани, дјевојке и жене су силоване…”, каже социолог Шеховац.

Он даје податке, који су позната ствар у БиХ, али о којој се не прича и не пише довољно у јавности:

“Било је приватних логора, који су имали своје приватне Србе И мучили их. Ових дана смо имали суђење криминалцима који су били повезани са Јуком ( Празином) и Крушком, познатим сарајевским криминалцима, који су имали такве логоре. Ту је централни проблем то што се не жели нарушити та бајка да су Бошњаци који су жртве били и злочинци”.

Погледајте цијелу емисију на Јутјуб каналу ИН4С.

Прочитајте још:

Маузолеј на Ловћену – „симбол“ победе над Српством, Јован Маркуш у Српском св(иј)ету“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: