Затирање српског имена у Херцеговини: Истине и неистине о Херцеговцима

Пише: Томо Папић

Након још једног рата и још двије сеобе (ратне и поратне), у Херцеговини је остало само 66.000 Срба. Католика на том простору има знатно више: преко 200.000. Они (католици) стотинак година себе сматрају етничким Хрватима, иако знају да десетине њихових братстава имају презимењаке у источној (православној) Херцеговини, иако су свјесни да нам је заједнички добар дио народног стваралаштва и виде на стећцима, у цијелој Херцеговини, брзописну ћирилицу, коју је босански фрањевац Матија Дивковић (1563 – 1631) звао „сербским словима“, а кроатизовани Чех, Ћиро Трухелка, преименовао у босанчицу.

О похрваћивању западних Херцеговаца др Јевто Дедијер 1909. године свједочи овако: „Католици (овдје говоримо о народу, о сељацима) све до најновијег времена нијесу имали ни националне свијести, ни националних тежњи. Припадност католичкој вјери и једна велика љубав према свему ономе што је католичко била су њихова главна осјећања. Због тога није неразумљиво што су они у најновије вријеме прихватили хрватско име, и постали готово безусловни сљедбеници аустријске државне идеје“.

Десет година раније др Антун Радић објавио је опширан извјештај о свом једномјесечном путовању по Босни и Херцеговини. Од свега што је саопштено у Радићевом Извјешћу најзанимљивија је сљедећа информација: „(…) на доста мјеста довољно и нехотице увјерио сам се да је име хрватско по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато (…)“.

Дакле, некоме је била довољна само деценија да католике у Херцеговини наведе да приме ново национално име. Могли су то остварити, разумије се, само фрањевци, као тада једини високообразовани људи међу херцеговачким католицима. Неколицина њих, заједно с несвршеним правником и трећеразредним писцем Иваном Милићевићем, покрећу 1898. године, у Мостару, лист Освит, у којем су заступљене политичке идеје праваша Јосипа Франка. То антисрпско гласило излази до 1907. године.

Недуго потом постаје јасно уз чију су помоћ фратри – праваши однародили и мржњом према Србима испунили своју паству у Херцеговини. Наиме, одмах након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине и избијања анексионе кризе (1908), окупациона власт наоружава новохрвате и велики број тамошњих муслимана да би испомогли аустроугарску војску уколико Срби дигну устанак. Од тада до данас херцеговачки католици су, као што је познато, три пута покушали затријети Србе у Херцеговини!

Херцеговина је у Другом свјетском рату дала преко 15.000 припадника усташког покрета, који су, са личким усташама, предњачили у злочинима на простору Независне Државе Хрватске (НДХ). Међу двадесет тројицом најзлогласнијих Павелићевих усташа четрнаест их је што из Херцеговине што из Лике, а број Срба убијених у НДХ 750. 000, по њемачким извјештајима.

О овоме геноциду у западним земљама се мало зна, јер је, како рече др Растислав Петровић, почињен с благословом Ватикана. Знало би се још мање да велики италијански писац Малапарте, аутор романа Kaputt (Поражен), није преживио потоњи свјетски рат, у којем је био ратни дописник. Крајем љета 1941. године Анте Павелић му је, каже, у својој радној соби, смијешећи се показао поклон вјерних усташа: котарицу од врбовог прућа с двадесет килограма људских очију.

О Херцеговцима је доста говорено и писано, најчешће нетачно. Анализа неистина и полуистина о херцеговачким православцима и католицима, односно Ркачима и Шкуторима, како једни друге вијековима ословљавамо, испунила би више стотина страница.

Стога ћу овдје размотрити само измишљотине, неосноване тврдње и розенталовски изведене закључке који се не могу отрпјети. А ни таквих није мало, од др Антуна Радића до др Новака Злурадића.

Др Антун Радић, у поменутом Извјешћу из 1899. године, на примјеру двојице сељака приказује православне Херцеговце као пучанство без националне свијести:

„Кад сам оно по други пут ишао на врело Буне, нађем у грмљу два сељака из Невесиња. Правили су метле од шибља. Сједнем к њима на траву и понудим им, да запалимо. Ови не знаду ни да су ‘Срби’, ни ‘православни’; знаду да нијесу Турци, (…). Знаду да имаду попа, а кад су ми рекли да има браду, онда сам тек био на чисту. Људи су – за чудо – питоми. Како су ме блажено гледали, кад сам их којешта питао и пушио с њима! Старијега сам зазвао: ‘газдо!’ А он ће ми мило-тужним гласом: ‘ А, нијесам ја газда, ја сам сиромах Обрен Ковачевић из Невесиња’.“

Свако ко штогод зна о Херцеговцима читајући ове ретке рећи ће: „Ваљда је бар презимењак устаничког војводе Стојана Ковачевића био национално свјестан“!

Знатно прије настанка Радићевог Извјешћа, група мостарских муслимана успротивила се покушају преименовања муслиманских Срба у Хрвате. У напису објављеном у задарском Српском листу, 19. фебруара 1887, они, између осталог, истичу како се за хрватско име до окупације (1878) „овђе никад чуло није“ и настављају: „(…) дочим смо за српско име одувијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: ‘Добро дош’о Србу! Како си Србу?’ (…)“.

Овај навод је извјесно познат др Новаку Злурадићу (Килибарди), бившем никшићком професору, који се представља као свјетски признат научник, иако га ни у Србији, а камоли другдје, одавно нико не помиње, јер позитивисти су готово изумрли.

Међутим, он је, у Историјским паралелама, „узгред“ рекао да Босанци и Херцеговци „отприлике до половине 19. вијека никад нијесу чули за српско и хрватско име“. Никшићки „бесмртник“ је, иначе, пасионирани причалац полуистина, створ што својим полузнањима кљука редовне гледаоце Живе истине Дарка Шуковића.

По недосљедности, умишљености, подругивању дијелу „сопственог“ народа, изношењу полуистина и полузнања др Злурадићу је слична само једна особа на брдовитом Балкану: др Давор Периновић, оснивач и први предсједник Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ, син Србина и Хрватице. Пошто је смијењен са мјеста предсједника ХДЗ-а, др Периновић прелази у Хрватску странку права Анте Ђапића, србомрсца што не таји црногорско поријекло, а онда бјежи у Хајделберг, гдје, од јануара 1993. до маја 1996. године, ради на Ортопедској клиници.

У међувремену, 24. децембра 1993, лијечник–праваш пожалио се новинару НИН-а: „Међу Хрватима за мене мјеста нема, по неким правилима која прописаше покатоличени православци, познати данас као љуте усташе, западни Херцеговци“.

Представивши себе као „изврсног познаваоца историје наших простора”, др Периновић је, у разговору за сарајевске Дане, 11. фебруара 2000, наведену изјаву допунио овим ријечима: Нађите неког од наших археолога, нека ми нађе на оном подручју (о.п. западној Херцеговини) једну католичку цркву која је старија од 150 година“.

Као Херцеговац по рођењу примјећујем да је изјава др Периновића о католичким Херцеговцима микстум истине, полуистине и неистине. Да су херцеговачки новохрвати српског поријекла, знају не само „изврсни познаваоци историје наших простора“ него и сви што су имали у руци књигу Средњевековна српска држава, објављену у Загребу давне 1959. године а коришћену три деценије, у хрватским и српским школама.

На страни 10. те хрестоматије стоји реченица ученог византијског цара Константина VII Порфирогенета (913 – 959) из дјела О управљању царством: „Пошто су тада садашња Србија, Паганија и такозвана земља Захумљана и Тервунија и земља Конављана, биле под влашћу ромејског цара а постале су опустошене због Авара (…) цар насели Србе у те земље“. Слиједи појашњење др Симе Ћирковића: „Паганија је приморска област око ушћа Неретве, Захумље је данашња западна Херцеговина, Тервунија или Травунија област око данашњег Требиња, док је земља Конављана садашње Конавле“.

За разлику од Марка Вега, бившег професора никшићке гимназије и несуђеног фратра, који тврди да је западна Херцеговина увијек била католичка, др Периновић нас обавјештава да су западни Херцеговци покатоличени мало прије половине 19. вијека. Обје тврдње су далеко од истине.

Вего пренебрегава папину изјаву из 1303. године, поменуту на страни 330. његове књиге Из хисторије средњовјековне Босне и Херцеговине (Сарајево, 1980). У тој изјави се наводи да су од Угарске до приморја (о.п. од Саве до Јадрана) јеретици. А кога папа зове јеретицима – сувишно је питање за пажљиве читаоце Вегових изабраних научних радова.

На страни 323. исте књиге знанственик из Чапљине признаје да католички извори са Запада називају јеретицима не само припаднике цркве босанске него и православце. Расправе Марка Вега сличне су историографским списима фра Доминика Мандића.

Један други редовник – Грга Шкарић, мисник са Широког Бријега код Мостара, 1869. године записује: „Народ ерцеговачки вас [сав] то је народ српски брез да икаква другога у истоме умишана има.“ Он истиче потребу да се Херцеговцима објасни како су сви њихови преци били православне вјере до 14. вијека и „да су тада дошли францисканци (о.п. фрањевци) који су народ раставили на два дила“. Због ових и сличних исказа, фра Шкарић се морао преселити у Београд.

Наставиће се…

Извор: Порекло.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: