Истином против монтенегринских фалсификата

Навршава се 224 године од Мартинићке битке из 1796. године која представља једну од најзначајнијих битака од мноштва њих у вишевјековној бурној историји Бјелопавлића и шире. Она је својом величином знатно превазишла ове просторе и имала је далеко шири значај. Као увод у експикацију теме Мартинићке битке истакнућемо више догађаја који су јој узроковали и претодили јој, а на основу којих ћемо одредити карактер и волуменозност побједе брдског оружја над шестороструком бројнијом турском војном силом, као и извести одређене историјске аналогије значајне за сагледавање њених последица кроз одлуку о уједињењу Бјелопавлића и Пипера са старом Црном Гором.

Први догађај који ћемо истаћи, а који је претховио нападу Турака на Бјелопавлиће, везан је за упад војске Махмут-паше на стару Црну Гору 1785. године, када је без отпора умарширала на Цетиње 23. јуна, а за 4 дана похода Турци су запалили Цетињски манастир и извршили бројне похаре по Катунској Нахији. Неспремним, неборбеним и међусобно посвађаним црногорским племенима алиби за непружање отпора није могао бити ни тај што је митрополит Петар Први  у том времену боравио у Русији.

Како су Бјелопавлићи били на страни Русије и Аустрије у рату против Турске 1788. године, они су се били толико закрвили са Турцима да им нијесу давали мира ни дању, ни ноћу. Зато су аге Мећикукићи, немајући другог избора, били принуђени да помоћ затраже од скадарског везира Махмут-паше, па су тим поводом пошли код њега у Скадар. Они му се жале на Бјелопавлиће: „Ал’ не чујеш драги господару, што се ради у Бјелопавлиће/ Они су се тебе одметнули и устали Срби на оружје!/ Све продаше турске кесимаче, и агачке хаке и доводе./ Покупише коње и оружје, и с Турчином кавгу затурише!“

Мећикукићи су се даље јадали везиру да Бјелопавлићи нападају и убијају Турке, међу којима је Јово Пајов убио Асан-агу. Они су од њега затражили помоћ од чак 12 хиљада војника, како би заувијек поразили бунтовне Бјелопавлиће. И Махмут-паша је био увјерен у успјех своје војске, па захтијева: „Кад широка брда похарате, пошљите ми од Брдах главаре;/ Све свезане Скадру бијеломе./ Ђе нађете прикладну ђевојку, на Скадар је мени оправите./ Брђанима узмите оружје, и дајте им рала и волове, тедер ће ми бити права раја“.

Вишеструко бројнија турска војска од око 12 хиљада војника напала је 1792. године на Бјелопавлиће. Епилог цјелодневне жестоке борбе од Ћуриоца до Главице био је тај да су пред само вече Бјелопавлићи изузетним самопожртвовањем успјели да разбију вишеструко бројнију и наоружанију турску војну силу и у контранападу да посијеку 90 турских глава, уз богати ратни плијен. Махмут-паша је био озлојеђен поразом своје војске, па је одлучио да са још јачим снагама, које ће лично предводити, потпуно уништи Бјелопавлиће. Он је сматрао да је поменуте 1785. године на дуже вријеме умирио Црногорце, па шаље писмо Петру Првом, у којему му истиче да  Бјелопавлићи и Пипери не само да неће да им плаћају хараче, него нападају и пљачкају Турке, па га упозорава да им не буде од помоћи када их нападну. У одговору на писмо митрополит Петар Први је одговорио Махмут-паши да су за њега Брђани браћа као и Црногорци, да се прође брдске сиротиње и не вријеђа ране црногорске, упозоривши да га у супротном „змија не уједе љута!“.

Митрополит је знао да ако Турци поразе Брђане, поново ће ударити на Цетиње, а посвађана и разједињена црногорска и брдска племена бивају лакша  мета Турцима, па је настојао да судбински веже стару Црну Гору и Брда и ради на њиховом ослобођењу и уједињењу. Али, његова настојања да прикупи бројније снаге да помогну Брђанима, организујући  састанаке са главарима 4 нахије, није дао неке веће резултате, тако да је пошао за Бјелопавлиће, како наводи „су сто педесет другах“, као и то да су их код речице Сушице, пристигле још неке мање групе Катуњана, тако да њихов укупан број је износио до 200 људи.

Међутим, чињеница је да и један број староцрногораца је учествовао на страни Турака у нападу на Бјелопавлиће. Митрополит Петар Први је уочи боја у цркви Св. Врачеви у с. Слатина одржао литургију и причестио војску, као што је 1389. г. учинио исто и цар Лазар у цркви Самодрежа уочи Косовског боја. Петар Први је потом одржао патриотски, инспиративни и  ватрени говор како би охрабрио војску и улио им снагу, истакнувши да „у њима неугашено српско срце куца и српска крвца ври“.

Број војника на страни Махмут-паше износио је око 18 хиљада, а Бјелопавлића и Пипера, потпомогнути Црногорцима око 3 хиљаде. Бјелопавлићи, који су сачињавали гро војске, т.ј. преко 2 хиљаде војника, уз велику подршку Пипера, ништа нијесу препуштали случају, па су већ 25. јула заузели положаје. Чарке између брдске војске и турске започели су још од 2. јула. Турска војска је почела да утврђује положаје под брдом Височица, надомак Спужа. Извор прве врсте о боју на Мартинићима оставио је владика Петар Први у пјесми „Бој с везиром Махмуд-пашом“, коју је спјевао после ове величанствене битке, у којој је био главни актер догађаја.

Он описује да је битка отпочела у зору на дан Св. Јефимије, да је трајала око шест сати, истичући најзначајније детаље битке, у којој су Брђани, потпомогнути Црногорцима, извојевали величанствену побједу, показавши задивљујућу храброст и умјешност ратовања, па су не само успјели да одбију вишеструко бројнију и наоружанију турску војну силу, већ и да их натјерају у панично бјекство са бојног поља, при чему је тешко рањен везир Махмут-паша.

Митрополит Петар Први наводи истакнуте јунаке који су се прославили у борби, међу којима од Бјелопавлића: сердара Мијајла Бошковића, Бега Војводића, али и друге као владичиног брата Сава Петровића, Крцуна Савова из Бјелица, Станка с Љуботиња и др. јунаке. Владика наводи да су Турци на бојишту оставили 473 борца, међу којима је било више ага. Коначни пораз војске Махмут-паше 3 мјесеца касније на Крусима у великој мјери је узрокован и величанственом побједом Брђана, потпомогнутим Црногорцима на Мартинићима. Послије побједе на Мартинићима и Крусима над Турцима српска брдска племена Бјелопавлићи и Пипери су се ујединили са старом Црном Гором, што је имало далекосежне позитивне последице, јер је и другим брдским и херцеговачким племенима улило самопоуздање и вјеру да се и они са истим жаром боре против турске окупације и придруже се Црној Гори и Брдима.

Након ових значајних побједа 1796. године и велике европске државе као Русија, Аустрија, Француска и друге, ову нову државу, Црну Гору и Брда, де факто су признале као самосталну државу, што ће она и де јуре постати 1878. године на Берлинском конгресу.

У даљем излагању навешћемо фалсификате којима се жели дати другачији карактер и суштина Мартинићке битке, а који се употребљавају у скаредне политиканске сврхе. Прво, као што смо навели, гро војске у бици на Мартинићима сачињавали су Бјелопавлићи и то сви одрасли становници овога племена, који су бранили кућни праг, уз знатну подршку великог броја бораца из Пипера, па су они, дакле, доминантно извојевали ову грандиозну побједу, при чему су овоме општоме успјеху припомогли и око 200 Црногораца, предвођених митрополитом Петром Првим, услед чега се не може извести вредоносни суд да је ово била искључиво побједа црногорског оружја, већ првенствено брдског.

Поставља се питање зашто се фалсификује како је на Мартинићима 1796. године побиједила црногорска војска, а не у ствари брдска, уз част Црногорцима на великој помоћи. Одговор је јасан, а то је да би владајућа дворска клика показала да је стара Црна Гора била једини пијемонт слободе и да је она ослобађала заробљена брдска племена, у конкретном случају Бјелопавлиће, што представља неистину, а то је рађено због тога да би их лакше превели у црногорски идентитет. У ту сврху се данас фалсификује и говор Св. Петра Цетињског изговорен уочи битке на Мартинићима, из којега се избацује префикс српски.

Оваква гледишта и тенденције су културоцидне, јер се њима жели избрисати вишевјековни утемељени идентитет Бјелопавлића и других брдских племена, који су своју судбину везивали са четворонахијском Црном Гором, уносећи у нову државу свој идентитет и специфичности, што јој је давало нови квалитет, а добило се то да су им они били постепено потискивани и брисани, а наметан им је новоцрногорски идентитет.

Бјелопавлићи и друга брдска племена су имали вјековима уређену унутрашњу племенску организацију и специфичности. То је нарочито поштовао митрополит Петар Први, који је и након доношења „Стеге, т.ј. првог законика црногорског, у случајевима неких спорова који су се дешавали у Бјелопавлићима, наредио да се они решавају по адетима брдским, т.ј. бјелопавлићким, који су представљали неписане, обичајне законике, што су функционисали вјековима, а по њима се судило на племенским скупштинама. Он је поштовао идентитет брдских племена, па је увијек уз назив Црне Горе истицао и Брда, дакле назив државе Црна гора и Брда (Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Братоножићи, Ровца, Морача, Васојевићи).

То је све фигурирало докле књаз Никола у познијем дијелу своје владавине није избрисао назив Брда, како би државу унификовао и превео их у црногорски идентитет, не спорећи, као ни његови предходници, њихов заједнички српски именитељ. Треба бити до краја искрен и признати да су се и неки водећи Бјелопавлићи и други Брђани својевремено уклопили у наведене пројекте и то због звања и друштвеног статуса, па су пристали да беспоговорно служе дворској клики  на Цетињу, олако пристајући да се избрише из назива државе њен други дио. т.ј. назив Брда, при чему се пришло њиховој асимилацији и брисању дотадашњих идентитетских спецификума.

Али, без обзира на наведено,  све до побједе тоталитарне, атеистичке, антисрпске, диктаторске комунистичке идеологије српство је била копча која је прожимала и очувала дух Црне Горе. Комунистичка владавина је обездуховила, разорила српско биће Црне Горе, при чему је било и Бјелопавлића, који су учествовали у стварању тога бласфемичкога, сатанистичког поретка.

И умјесто да данашње генерације баштине освештане вриједности, међу којима су биле и оне које нам је оставила славна Мартинићка битка, а која је показала како се бори за слободу, српство, за част и достојанство, а насупрот томе актуелни монтенегрински властодршци погазише и оскрнавише светопетровићевске, његошевске тековине и све друге вриједности што су нам их у аманет оставили наши узвишени преци и под плаштом некаквог „закона о слободи вјероисповијести“ покушавају да Митрополију Црногорско-приморску, тј. Српску православну цркву, „реформишу“ и упакују у њихов монтенегрински, сатанистички пројекат.

Нека ови расколници добро размисле и дозову се памети, покају се и покушају да задобију Божји благослов и благослов Божјих богоугодника Св. Петра Цетињског и Св. Василија Острошког и Твдошког, у супротном ризикују на њихов гњев због богохулништва. Нека ставе прст на чело, а крст у руци и схвате како су прошли они који су хулили на Цркву Божију, међу којима и они који су 90-тих година прошлог вијека били актери каменовања цетињског манастира у намјери да протјерају и свргну са духовног престола митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, а устоличе тзв. ЦПЦ, тј. рашчињеног и анатемисаног Мираша Дедејића, односно тада Антонија Абрамовића, као и моги други слични случајеви.

Зато апелујем у првом реду на поједине моје Бјелопавлиће да не иду путем издаје и вјероломства, што чине из личног шићара, већ да се врате својим корјенима како не би бацили анатему на себе и на своје потомство, јер ни моћни везир Махмут-паша, превјерени потомак Црнојевића, није успио да покори Бјелопавлиће, иако је уз њега била моћна војна сила, јер сила, правда и истина је у Господа Бога, и у оне који га слиједе, па ни данашњи натоизирани, монтенегрински везири и њихове слуге неће успјети да угрозе нашу духовност и избришу српски идентитет Бјелопавлића и Црне Горе, и претворе их у своје поданике и туђе робље.

Миљан Станишић, Удружење „Бијели Павле“, Бјелопавлићи

Прочитајте ЈОШ:

Одстрел угледних Срба

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: