Истинска љубав у временима подјела: Божић као позив на покајање и разумевање

„Треба да тражимо љубав у себи и да покушамо да нађемо ту истинску љубав у своме срцу. Када то учинимо, кроз тај филтер љубави срца и душе, боље ћемо видјети једни друге, боље ћемо се разумјети, а онда ћемо наћи начин да се покајемо и прихватимо све оно што се дешавало у Црној Гори, да се не би поново догодило“, навео је у интервјуу за ИН4С о. Миајло Бацковић.

Стиже нам Божић, најрадоснији празник међу хришћанима. Како се традиционално обиљежавају Божићни празници?

-Божић је један од најрадоснијих хришћанских празника, уз Васкрсење Христово, дан када је почело спасење човјечанства рођењем Сина Божијег у Витлајемској пећини. То је дан када прослављамо рађање сунца правде и истине, почетак спасења рода људског и цјелокупне природе кроз рођење Богомладенца Христа.

На Бадњи дан се бере бадњак рано ујутро и доноси се пред кућу, а поподне уноси у кућу уз разне пропратне обичаје. Бадњак се на крају налаже. Они који имају услове, налажу бадњак у кругу породице код своје куће.

Од деведесетих година прошлог вијека, уведен је обичај налагања бадњака испред Храмова у градовима. Овај начин обиљежавања задржао се до данас, симболизујући заједништво хришћанске заједнице која се окупља око свог храма како би прославила симболично почетак рођења Богомладенца. Разни су обичаји везани за Божић и Бадњи дан, али оно што је најважније јесте да сви заједно, у љубави и заједници, наложимо бадњак као симбол мира и заједништва.

Симболика самог дрвета бадњака заиста вуче коријене из паганских времена, времена жртвоприношења када су наши преци, као пагани, славили Бога сунца. Са доласком хришћанства, Свети Сава, један од најмудријих и највећих духовних вођа српског народа, не само зато што тако пјевамо и што смо чули и њему, успио је да ове древне обичаје преобрати и прилагоди хришћанском учењу. И славе које имамо ми Срби, за разлику од свих других православних народа, то је све христијанизован обичај некада пагана.

Много је тешко било некада код Срба, иако смо хришћани, избацити тај пагански дух, Свети Сава је христијанизовао те паганске обичаје, дао им дубоки хришћански смисао и тако смо то прихватили и тако до дана данашњих прослављамо и наше славе и бадњак и почетак спасења и рођења рода људскога.

Велика су искушења око празника?

Нажалост, у Црној Гори историјски би могли рећи, Бадњаци су дан када се бранило, од Мојковца, мојковачка битка била је баш у вријеме Божићних дана, одбрана Острога од Турака такође, а и до наших дана када је било гласање оног безакоња управо уочи Божића и тих дана када смо морали изаћи на улице да бранимо наше светиње прије тачно пет година од данашњег Божића.

Велика су искушења увијек у Црној Гори око празника рођења Богомладенца Христа, али увијек смо то некако знали да смиримо, и ми као црква и као заједница и да се Богу молимо да прославимо Божић онако како то треба.

На Цетињу се на самом почетку године догодила велика трагедија. Да ли су за то криве подјеле?

-Ја сам територијално и географски гледано аутохтони Црногорац, Катунске нахије, то је оно што је стара Црна Гора била. Познајући добро историју своје породице, историју свога племена, а на крају историју Црне Горе уопште, могу рећи да су све ово посљедице једне дубоке подјеле унутар самог бића Црне Горе.

Нажалост, ми смо дубоко подијељено друштво и нисмо се никад суочили са нашим грешкама из прошлости. У Црној Гори сви знамо да у овом тренутку има, ако ништа друго, пет подијела које су дубоко урезане у биће нашега народа. Од подјела које видимо, зеленаши, бијелаши, комите, партизани, четници па све до нових политичких подијела које су се десиле деведесетих година, до подијела стварања неких нових националистичких идеја у Црној Гори које су произашле из тих подијела, ми смо дошли у ситуацију да сада несуочени са својом прошлошћу доживљавамо посљедице свега тога.

Једна од тих посљедица наравно је и ова трагедија на Цетињу.

Ова трагедија није само политичка, и било би погрешно посматрати је искључиво кроз политику. Она се мора разумјети као посљедица дубоких политичких и националних подјела у друштву које су трајале деценијама. Обезбожења од 1945., масовне гробнице по Црној Гори, крваве братоубилачке идеје, које су нажалост Црну Гору завиле у црно.

О томе се ћутало и ћути се до дана данашњега.

За разлику од велике Русије која се суочила са својом историјом, прошлошћу, која је такође имала братоубилачких идеја које су расподијелиле Русију, данашња Русија се суочила са свим тим немилим стварима које су се десиле и прихватили су све то као дио историје. Суочили су се са тим, покајали се и траже покајање.

Ми у Црној Гори, на жалост, нисмо се покајали и нисмо се суочили са прошлошћу, због чега нам се та прошлост изнова враћа. Докле год се не будемо суочавали са различитим дијеловима наше историје, посебно од Другог свјетског рата до данас, па и са рушењем капеле, коју неки помињу у разним контекстима, али сви знамо да је Владика Петар ИИ Ловћенски тајновидац проклео Црногорце ако га не сахране у цркви. Напомињем и стављам узвичник – у цркви на Ловћену, а не у маузолеју, не у казамату, не у неком модерном здању. Владика је тражио да буде сахрањен у цркви коју је сам пројектовао.

Како сви знају, ми смо тражили да се црква на Ловћен врати, не захтијевајући да се сруши маузолеј, који је саграђен силом и присилом, кршећи и закон и вољу тадашње Црне Горе и Цркве. Али, опет кажем, и то је Црна Гора. Тај маузолеј треба да остане као споменик једног доба, као што Руси нису уклонили све петокраке са Кремља, већ су оставили једну као свједочанство тог периода руске историје. Тако и ми треба да оставимо те споменике који ће нас опомињати на наше подјеле.

Али треба да се врати црква и да се у њу сахрани Владика, те да се његове мошти врате тамо гдје је он тражио да буду. Дакле, Цетиње и цијела Црна Гора могли би се описати као да је Цетиње, на жалост, током читаве историје искоришћено као полигон за политичке подјеле и политичка поткусуривања различитих политичких страна.

Нажалост, Цетиње је постало такав симбол већ 90-их година, али и прије тога, почевши од првих протеста против Владике, митрополита Данила Дајковића, када су протести били управо због његовог противљења рушењу Његошеве капеле. Тај контекст се наставио до 90-их, када је каменована богословија, као и манастир, уз страшне увреде и узвике. Нажалост, и ја сам свједок тог времена; тада сам био богослов на Цетињу и провео сам 5 година у том граду, гледајући какве су посљедице политичких злоупотреба Цетиња и Цетињана.

Цетиње је велики град који носи значајну историју. Цетиње је, без сумње, стварна пријестоница Црне Горе, и то како у духовном, тако и у државном смислу. Међутим, овај град је толико злоупотребљаван кроз историју да данас имамо ситуацију гдје се, на жалост, и ова трагедија покушава представити као посљедица такозваног посрбљавања Црне Горе, како неки желе да покажу. У стварности, ово је посљедица историјске братске подјеле читаве Црне Горе, гдје је Цетиње, поново кажем, нажалост, постало полигон за политичка поткусуривања кроз историју, све до данашњег дана. То видимо по коментарима на разним друштвеним мрежама и медијима који желе да искористе и ову ситуацију велике трагедије.

Морамо рећи да је ово већ друга ситуација која се десила у близини Цетињског манастира, са убиствима породица и губитком глава. За само три године, на Цетињу је изгубљен велики број невиних жртава, чије су судбине посљедица безумља неких људи, из било ког разлога, што нећемо сада разматрати.

Мислите ли да је истинска љубав, која не тражи ништа заузврат, све мање присутна у данашњем друштву? 

Оно што је најбитније је да у овим божићним данима потражимо снагу и љубав у себи како бисмо разумјели једни друге. Треба да се трудимо да слушамо и чујемо једни друге, јер све ово су посљедице отуђености међу људима. Често прођемо поред других, понекад се и јавимо, али ако примјетимо нечију муку, заобилазимо је јер не желимо да нас оптерећује нечији проблем.

Избјегавамо да разговарамо са тим човјеком, а тај човјек, као и сваки други, носи у себи своју личну трагедију, али и породичну и историјску бол. Тај човјек, који све то носи, заправо је једна душа на коју ми не обраћамо пажњу, па чак ни ми као црква, иако би требало да се окренемо једни другима. Треба да загледамо у своја срца и да покушамо да нађемо бар мало љубави, како бисмо се боље разумјели. Можда би тада било много мање оваквих ситуација. Можда би тада било и много мање личних трагедија, убистава и самоубистава, који су евидентни, а такође и огромно присуство алкохола и психоактивних супстанци међу нашим народом, посебно међу младима, доводи до различитих помрачења ума, из којих на крају настају овакве трагедије.

Дакле, велика подјела у народу, неразумијевање и недостатак, данашњим ријечником, емпатије, у ствари недостатак жеље да саслушамо једни друге и да помогнемо у животу који нас све заокупља, укључујући и друштвене мреже и разне друге политичке ситуације које нас одвраћају од могућности да се разумјемо један другог.

Божић би требало да буде порука да се Богомладенац рађа управо због нас. Богу није било потребно да се роди и да живи са нама, да због нас страда, да због нас умре и да због нас васкрсне. Он је то урадио из велике љубави, а ми данас, бојим се, ту љубав не осјећамо. Много се говори о љубави, али та љубав о којој ми говоримо углавном је страст или љубав из интереса. Нема искрене љубави, нема оне љубави која се жртвује, која не тражи ништа заузврат. Те љубави – васкрсле љубави, љубави Богомладенца Христа међу нама – нажалост, све је мање.

Треба да тражимо љубав у себи и да покушамо да нађемо ту истинску љубав у своме срцу. Када то учинимо, кроз тај филтер љубави срца и душе, боље ћемо видјети једни друге, боље ћемо се разумјети, а онда ћемо наћи начин да се покајемо и прихватимо све оно што се дешавало у Црној Гори, да се не би поново догодило.

Звијезда која је водила Мудраце до Витлејемске пећине нека нас све води ка искреној спознаји дубине нашег срца,а топлина пламена Витлејемског загрије наше душе и обасја наш пут ка спасењу!
МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: