Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” (1)

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а јесте српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ (2)

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Преузето са портала: Расен

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: