Историјске загонетке и обмане (4)

Пише: Јован Лакићевић

Међу наше највеће историјске заблуде, спада, несумњиво – исход Боја на Косову!

Ми смо га, стотинама година, „славили“ ( каквог ли парадокса!), као наш највећи и најтрагичнији историјски пораз!

Ништа нам није значило ни то што су се у већини европских пријестолница тада огласила црквена звона, па и у париској Нотр дам, у знак славе српске побједе!

Обичан српски свијет и данас поставља оно банално питање: Ако су Турци били побједници, зашто нијесу одмах запосјели српске просторе, него тек 60 година касније?

Српске територије били су обезглављене, јер је у боју, који је тада одлучивао судбину Европе, изгинула сва српска властела!

Преживјели су Лазарев зет, војвода Вук Бранковић и војвода Влатко Вуковић, који је, по до данас неразјашњеним околностима, повукао своју босанску војску са бојишта, када је српска побједа била на видику.

У боју, у коме гину два војна предводника, и султан Мурат и Кнез Лазар, захваљујући сачуваним турским архивима, испада да је, у најмању руку, исход Косовског боја био – неријешен… А Срби и даље славе – пораз!

Прилика је, можда, да кажем да је, такође Лазарев зет, Милош Обилић, био, по свему, школован официр и војсковођа, који је десетак година раније, са својим оклопницима, поразио Турке код Плочника! Он је, на Косову, по систему уклињавања, стигао пред својим оклопницима до шатора турског цара Мурата, гдје га је и погубио.

Понављам ову мање или више познату причу, да бих поменуо велику загонетку: чији је син био Милош Обилић? Наша историја, због турске вишевјековне окупације, не зна му ни оца , ни мајку. Недавно се могло чути, у ванисторијским круговима , да је у питању – ванбрачни син Цара Душана!

Оно што је несумњиво, јесте мудрост Књегиње Милице и свјесна жртва њене кћерке Оливере, која је, за привремени спас Србије, пристала да оде у харем Муратовог сина и наследника, Бајазита.

Њен брат, деспот Стефан, који је за шесдетесет година успорио турско покоравање Србије, друга је прича. Он је у своје вријеме, по љепоти, по памети и личном јунаштву, био први принц Европе! Уз то, био је и пјесник. Он је, заједно са десетак европских владара, 1.408. године основао астрални Ред великог змаја и био први добитник ордена тога витешког реда!

(Када је нешто слично, прије неколико година, у реоснивању истог реда покушао нешто да уради др Несторовић, наши дежурни политички пигмеји, циркусанери су га безмало исмијали. )

О њему се, нажалост, мање зна него о његовој супрузи Јерини, која је утврђивала српску престолницу, Смедерево.

Прије неколико година био сам на мјесту, надомак Младеновца, испред тамошње цркв, гдхје је принц Стефан покушао да узјаше коња, па, вјероватно отрован, у својој 49. години, пао мртав с друге стране. Имали смо, након тога, енглеске репризе у заклању Карађорђа, па потом кнеза Михаила у Топчидеру, па потом З. Ђинђића…

Ово су загонетке на које још немамо историјске одговоре.

Међу њих спада и одлазак најумнијег Србина, принца Растка, у Хиландар. Рецимо, да ли су га руски монаси киднаповали из Рашке, па је за њима кренула поћера до самог Хиландара, или је он својевољно са њима тамо отишао… Па да је било поћере, господо сумњичавци, не би његов отац Немања, отишао неколико година касније, да се тамо замонаши!

Руси су знали за генијалност најмлађег Немањића и потрудили су се да он, једнога дана, буде на челу Српства и Православља! Његова икона и данас краси многе руске цркве.

Што се, пак, Светог саве тиче, за мене одавно није дилема да ли су његови посмртни остаци спаљени на Врачару. Они почивају у Ждребаонику.
Везано за нашег Свеца остају, бар за мене, лаика, само двије- три загонетке. Да ли је Св. Сава својевремено, а да нема чин Патријарха, могао крунисати тадашњег бугарског цара у Трнову?

Он је, ваљда, у чину митрополита (?) крунисао и свог 20 година стариге брата Стефана за српског краља?

Није спорно да је круна наручена у Риму. а гдје се тада могла наручити? Ваљда је од тога важније – ко је крунисао Стафана Првовјенчаног!

Оно што ће ми остати загонетка, јесте претпоставка да је управо Свети Сава донио у своју српску постојбхину три највеће хришћанске реликвије, које се данас налазе на Цетињу: Богородицу Филеремосу, честице часног крста на коме је Христ разапет и десница Јована Крститеља, по коме сам, на рођењу добио име!

Како су се, након тога нашле на Малти, у посједу Малтешких витезова, па потом у Русију, у „власништву Романових“, па након тога у Александровој Србију, а затим у Црној Гори, када су из ње, пут Лондона, одтсупали Карађорђевићи, остављам историчарима, у које не спадам!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: