ИН4С

ИН4С портал

Историјске “случајности” (Дражен и Дарко)

1 min read
Помињање историје даје ми за обавезу да на самом почетку будем опрезан и кажем да прича нема за намјеру да дира у емоције људи са тла кошарке, да тако назовем цијелу бившу земљу ма колика била и како се звала. Заправо, желим пробудити нека позитивна размишљања.

Дражен Петровић

Пише: Стефан Грломан

Дражен

Помињање историје даје ми за обавезу да на самом почетку будем опрезан и кажем да прича нема за намјеру да дира у емоције људи са тла кошарке, да тако назовем цијелу бившу земљу ма колика била и како се звала. Заправо, желим пробудити нека позитивна размишљања.

Ако би, хипотетички избрисали један добар дио историје југословенске кошарке и за почетак јој објавили Бормио 1987-е и од тада мјерили наше “кошаркашко вријеме”, стигли би до трагичних и симболичких парлаеле. Тада је рођена једна вансеријске генерације која је играла “тоталну кошарку”, нешто фасцинантно, неухватљиво, макар 20 година испред свога времена….

Хвала Богу, већина тих људи је и данас са нама, та генерација није умрла – појединачно, али јесте као група, као тим, као сан – јер управо они су били тим снова – dream tream из Југославије. Експресно су јуниорске плаве дресове замијенили сениорским исте – плаве боје. Од 1987. до 1991. у тих неколико година као јуниори и сениори узели су и европска и свјетска злата, “убијајући” сваког противника без милости од Загреба, преко Buenos Airesa, до Рима. Управо у Драженовом дому био је и чин презентације домаћој публици те генерације. У Загребу 1991-е, Југославија је играла кошарку, играла се кошарке… Кошарка је мирољубива, авангардна – господска. Незамисливо је било у доба почетка опште хистерије и рађања мржње да ми “народи” околни можемо било што још заједно чинити. Е па могли смо се играти кошарке. Демонстрације надмоћи се догађала у Загребу, перијаница је био кошаркашки Mozzart – Дражен Петровић. Назвати га првим међу једнакима у том тиму је велики комплимент… Први међу Здовцем, Рађом, Кукочем, Дивцем, Паспаљем…

Југославија је на овим првенствима, постајало је то јасно заправо “тренирала” за оно право, сусрет са америчким “dream team-ом” који је МОРАО настати због пријетње да ће кошарка са оне стране Атлантика изгубити доминацију због кошаркаша са Саве, Дунава, са Алпа, Јадрана, Дурмитора…

Наставак приче морамо досањати… Стварност су запосјеле неке друге ствари, кошарка је изгубила утакмицу ван паркета. На ОИ 1992 у Барселони зацрвенили су се плави… Зацрвенили смо се сви од срамотне наше стварности. Хрватски тим био је толико јак да готово без проблема достигне финале. Финале са “оним” америчким dream team-ом. Најбољим свих времена. Ванвременском мечу фалила је небеска боја – плава. Фалила је Југославија. Дражен vs Jоrdan, било је занимљиво 1 на 1, Хрватска vs УСА, није било занимљиво… Лака и убедљива побједа уједињених против разједињених.

А онда мрак… 1993-а, Драженова трагична смрт. Након Југославије умро је и највећи кошаркаш Југославије свих времена… Не кажем да би у Барселони побиједили оригинални dream team, али 1994-е у Торонту на СП побиједили би онај други – да су поживјели Дражен и Југославија. Побиједили би са сигурношћу. Побиједили би сви, побиједила би кошарка и мир.

Дарко

Када су се моћници коначно смиловали и дали могућност “малој” СРЈ да се и она окуша, као “остатак” Југославије – и оно што је битно, онај дио ње који се није “отцијепио” – дакле легитимни наслиједник трофеја, а каснији резултати ће потврдити и стварни наслиједник старе школе кошарке, СРЈ је фуриозно узимала трофеје.

Од 1995. до 1998. свјетско и два европска злата… Онда данас је опет смрт омела – бомбардовање 1999-е и “само” сребро на ЕП. Опоравак је трајао једну сушну годину, а онда дубле дубле Светислава Пешића, злато на ЕП на тлу Турске – “надолазећег” домаћина у финалу смо спуштили на земљу. А онда одложена бајка из 1994-е, финале на тлу Америке, Индианаполис 2002-е, ноћ је дубока била у малој земљи кошакре, три сата изјутра, дубок сан се одвијао… Најљепши икада, Америка је савладана у четвртфиналу. Добити касније Нови Зеланд и у финалу Аргентину није било лако, али је остварено и злато је донешено у Београд, на чувени “балкон” савезне скупштине.

Исти тај балкон који је сасвим спонтано 1995-е постао “престо” кошаркашима који су вратили осмијех овој нацији и са кога су славили са никад бројнијим скупом у Београду, постао је мјесто “демократских промјена”. Из савезне скупштине куљао је дим, износиле су се фотеље, скупоцене слике а са нашег балкона славдобитно урлала је маса у тренеркама… Није било више кошаркаша на њему…
Понор на ЕП 2005-е, када смо били домаћини, сабрали “на папиру” страшан тим, а наша мала земља добили смијешно име и са њиме најаву трагичне судбине – СЦГ (ма што то значило). Односи у тиму, као и односи у политичком врху – конфузни, лажни, лицемјерни. Резултат – распад! И земље и кошарке.

Дарко Миличић је наживјео ову “државу”, а постоје још увијек и Србија и Црна Гора, постоји за разлику од Дражена и Дарко – али се раздружио са кошарком. Штета. Знате ли ко је Дарко? Наравно, ви који волите кошарку знате. Човјек због кога су у НБА (то су они власници дреам теам-а), помјерали границе на драфту, највећи таленат икад, шеснаестогодишњак који је играо сениорско финале Хемофарм – Партизан, љевак невјероватне технике за своју висину (2.16 м.). Осјећај за шут, скок… Будући најбољи центар са ових простора… Међутим, ништа од тога…

Остала је Србија. Сребрна Србија са ОИ 2016-е, и сребрна са СП 2014-е…
Но, чини ми се како се родила једна златна генерација у Србији… Чекамо Пекинг.

На Истоку се лијепо сања… Ако нас не пробуде са неким новим ратом… кошаркашки поздрав.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Историјске “случајности” (Дражен и Дарко)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *