Историјски тренутак: Како су астронаути ‘Аполо 17’ освојили Мјесец

Била је то ноћ која ће заувијек остати уписана у историји човјечанства. Дана 11. децембра 1972. године, два америчка астронаута, Јуџин Кернан и Харисон Смит, спустили су се на површину Мјесеца у оквиру легендарне мисије „Аполо 17“. Ова мисија није била само још један научни подвиг — она је означила крај ере мјесечевих експедиција и оставила човјечанству вјечни подсјетник на његов неограничени потенцијал.

Спуштање које је свијет гледао са дивљењем

Спуштање на Мјесец увијек је био најризичнији дио мисије, али Кернан и Смит су то извели са прецизношћу која одузима дах. Њихов мјесечев модул „Челенџер“ слетио је у долину Таурус-Литроу, једну од најизазовнијих локација до тада. Ова долина била је идеално мјесто за проучавање геолошке историје Мјесеца због своје комплексне структуре и разноликости камења и тла.

„Поглед је невјероватан, заиста смо на врху свијета“, рекао је Кернан, посматрајући поглед који је могао доживјети само мали број људи. Његове ријечи емитоване су широм планете, инспиришући генерације које су сањале о истраживању свемира.

Посљедњи кораци и незаборавне ријечи

Јуџин Кернан ће остати упамћен као посљедњи човјек који је стао на површину Мјесеца. Прије него што се попео назад у модул, Кернан је оставио симболичан траг у прашини — иницијале своје ћерке — али је оставио и ријечи које ће одјекивати кроз историју:

„Одлазимо онако како смо и дошли, и ако Бог да, вратићемо се са миром и надом за цијело човјечанство.“

Ове ријечи нису биле само опроштај од Мјесеца, већ и порука будућим генерацијама. Његов глас носио је и наду и тугу, јер је било јасно да ће проћи дуго времена прије него што људска нога поново додирне мјесечеву површину.

Научни успјеси и открића

Мисија „Аполо 17“ била је изузетно значајна и у научном смислу. Кернан и Смит, који је био једини геолог међу свим астронаутима који су ходали Мјесецом, прикупили су 110 килограма мјесечевог камења и тла. Овај узорак био је кључан за проучавање старости Мјесеца и историје његове вулканске активности.

Коришћење лунарног ровера омогућило је астронаутима да пређу веће удаљености него икад прије. Возили су преко 35 километара мјесечевим тереном, што је било више него на било којој претходној мисији. Њихов рад на терену омогућио је научницима на Земљи да стекну дубље разумијевање о настанку мјесечевих површина и кретању тектонских плоча.

Крај ере „Аполо“ мисија

„Аполо 17“ није био само врхунац, већ и опроштај од једног од најамбициознијих подухвата у историји човјечанства. Сједињене Државе су, након ове мисије, зауставиле програм „Аполо“ због смањења буџета и фокуса на нове циљеве у свемирским истраживањима. Многи су вјеровали да ће се човјек брзо вратити на Мјесец, али тај повратак и даље чекамо.

Оно што је посебно дирљиво јесте симболика Кернанових корака. Посљедњи отисци стопала на Мјесецу и даље су тамо, нетакнути у прашини гдје нема вјетра да их избрише. Они служе као подсјетник на оно што је могуће када се човјечанство удружи у циљу истраживања непознатог.

Насљеђе „Аполо 17“

Посљедња мисија „Аполо“ програма није била крај, већ почетак сна о поновном освајању Мјесеца. Од тада су покренути бројни програми и мисије за повратак на Мјесец, укључујући и савремени Артемис програм, који има за циљ да прву жену и сљедећег мушкарца спусти на површину Мјесеца.

Насљеђе „Аполо 17“ наставља да живи и у научним круговима и у популарној култури. Документарци, књиге и архивски снимци мисије користе се као образовни материјали за младе генерације које сањају о свемиру. Имена Кернана и Смита остала су уписана у аналима историје као симбол људске одважности и знатижеље.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: