Истрага потурица у тумачењу Салка Назечића

Пише: Слободан Милић

Због поштовања према дијелу нашег народа који је примио Ислам, наши историчари се нису много бавили том темом – Истрагом потурица.

Сматрам да је хапшење владике Данила 1702. године иницирало Истрагу. Демир-паша је дао Данилу ријеч. Послие гази своју ријеч. Веже му колац на леђа! Да напоменем да је Истрага била од 1707. године до почетка XIX вијека.

Овдје нодосим дио изванредног тумачења Истраге потурица у Горском вијенцу, које служи за примјер и за част нашим „тумачима“.

У предговору за Горски вијенац из 1947. године Салко Назечић (горски вијенац, СВјетлост 1947., Сарајево) пише:

„Његош је, значи, истрагу потурица узео као основу за своје дјело, да одатле почне, а онда је на тој основи стварао и дао највиша пјесничка достигнућа на нашем језику.

Горски вијенац почиње размишљањем владике Данила који говори ‘сам собом’ у глухо доба ноћи. Народ се скупио на врх Ловћена, јер је сјутра тројичин-дан па се износе крстови на Црквине. Свак спава, једио се притајио Вук Мићуновић који слуша владику и одговара му. Владика се боји састанка који ће бити, боји се како ће племена примити позив за истребљење потурица, а Вук Мићуновић, примјер јунаштва, јунак каквога Српкиња ‘још рађала није, од Косова и а ни приђе њега’ сматра да је тај скуп светковање

на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти.

И одмах овдје у овој сцени Његош нам је дао двије живе личности и два става која ће се провлачити кроз читав Горски вијенац. Владика Данило је интелектуалац, филозоф, који стоји мало повише ‘на брдо’, а и зато ‘више види но онај под брдом’, којега раздиру ‘ужаса пламови’, неодлучан је не зато што је кукавица, него што је владар, одговорнији од осталих, и што би као политичар хтио да ствар ријеши на миоран начин. Он је свјестан потребе да се Црна Гора очисти и ослободи, али је исто тако свјестан да су се ‘бијесна братства истурчила’ и да

свој својега никад пуштат неће,
разлучи се земља на племена
крвава се исклати племена
——————————-
те свијећу српску угасити!

И зато он и када се одлучи да удари на Турке, да се тријеби ‘губа из торине’ каже:

нек пропоје пјесна од ужаса
олтар прави на камен крвави!

па опет зауставља главаре

не… не… сједте, да и још зборимо!

јер добро увиђа и свјестан је да су Турци примамили многое Црногороце на своју вјеру, да је ту било и мамљена на разне ‘посластице’ које даје власт, и страха од турскога зулума, а ‘страх животу каља образ често’. Ето тај и такав владика Данило, којему је Његош можда дао највише свога личнога, прихватиће одлучно борбу, јер другог излаза није било и није га могло ни бити, грлиће и цјеливати јунаке ‘који су почели бој с Турцима’, ићи ће с њима ‘низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи’, а кад чује да је половина Дупиљана погинула и да

нестало је гробља око цркве
по шестину у један копасмо

како му јавља кнез Никола, он ће заплакати, јер сматра да би свак над тим проплакао

по шестину уједно копају!

Вук Мићуновић је другкчији. Он је за борбу, без обзира какве ће жртве та борба тражити.

Докле Турци све њих савладају,
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске, али наше.

Мићуновић зна да се без мука ‘пјесна не испоја’, а да је јунаштво ‘пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења’. Он би хтио да вјечно живи, а то се може само савладавањем зла, борбом против турског господара. Он и јасније одређује ту борбу: Мићуновић у њој тражи одређеније него и владика Данило и национално и социјално ослобођење, ослобођење раје од турских феудалаца. У сукобу са риџалом Османом Мићуновић поручује скадарском паши, значи представнику домаћег беговата, и подвлачи толико јасно и недвосмислено циљ своје борбе.

Зар обавда нијесмо хајдуци?
он је хајдук роба свезанога,
он је бољи, е више уграби;
ја сам хајдук те гоним хајдуке,
гласнија је моја хајдучија.
Ја не пржим земље и народе,
ама многи грдни мучитељи
на нос су се преда мном побили

И управо зато што је ове ријечи дао Вуку Мићуновићу да их каже он, најбољи међу најбољима, представник народа, јунак који ‘и збори и твори’, примјер онога најбољега што је црногорски народ дао Његош је јасно подвукао смисао свога дјела и догађаја који се у том дјелу опјевају: то је борба за слободу, за живот у којему неће бити ‘грдних мучитеља’ ни ‘хајдука робља свезанога’. И управо стога што је Његош то узео ка главну мисао, што је схватио суштину онога што је у једном одређеном историјском периоду било најбитније и највише, што је то одразио и дао управо онако како је то његов народ осјетио, он је постао и до данас остао највећи наш пјесник.

Његош је око те своје главне мисли везао читав низ личности и догађаја, који употпуњавају ту мисао, који приказују средину и услове под којима и у којима се рађала и родила та мисао. Ту су народне игре, народна вјеровања, снови, лични и интимни живот, љубав и мржња, однос према Турцима и однос према западу, филозофија и схватање живота и борбе, све оно што сачињава живот једнога народа, када он у свом историјском развоју дође до момента када се мора извршити историјски прелом између двију епоха и када се тај прелом заиста и изврши. Снага Његошева генија види се управо у том што је он сагледао суштину тога збивања, извукао из тога збивања оно што је најбитније, оживио то као пјесник и оставио покољењима да се на том његовом дјелу уче. Његош своју главну мисао води онако, како је она у животу вјероватно морала да се рађа и развија: од страха владике Данила и његове бојазни до побједе те мисли. И оно што је нарочито важно за Његоша, а што је важно и за нашу народну поезију када она представља израз народног схватања и народних жеља, то је да је народ као цјелина желио ту борбу, да народ није више хтио да остане под оном ‘марамом’ и да је народ код Његоша покретач-иницијатор. Народ је на својој грбачи најбоље осјећао и класно и политичко угњетавање. На рачун тога црногорског сељачког народа Хамза капетан је ширио овце, а скадарски паша ‘постризао’и ‘одлијевао’. И то у Горском вијенцу долази до изражаја и те како јасно. Све пјесме које народ пјева у колу осуђују великаше, и зато се војвода Милија с правом боји да би народ могао каменовати главаре, што се неодлучују на борбу.

Што је ово ево неко доба
те су наше горе умучале,
неразлежу ранијем клицима?
Почину ни рђа на оружје
остаде ни земља без главарах.

да војвода Милија каже

И имају разлог Црногорци
на нас дићи проклету гомилу:
не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло.

Зато се више него и за једно дјело свих јужнословенских књижевности за Горски вијенац може рећи да је то епопеја у којој је народ главно лице и да нигдје народни колектив није тако дошао до изражаја као ту. Народ код Његоша мисли, говори, воли, суди, ратује. Народ ствара своју историју, а Његош као пјесник тога народа одржава тај процес стварања.

Да би употпунио ту слику, да би још јаче подвукао оправданост народне борбе и онога за што се она води, Његош нам је дао слику двају система с којима су се сукобљавали Црногорци и који они нису хтјели да приме. Турски феудализам, који поред Турака представљају и они Црногорци који су примили ислам, дат је да не може бит боље. Без дугих описа, кроз уста оних који га хвале, ми видимо какав је он и зашто црногорски народ устаје против њега. И поред хурија ‘очих плаветнијех’ и Цариград као ‘купе меда’ и ‘горе од шећера’ то је систем у којему ‘закон лежи у топузу’, у којему су ‘звјерад исто као људи’, и у којему је раја ‘ка остала марва’. Пред тога система Његош нам даје и вјерну слику оног другог система који већ влада на западу, а у којему је једну експлоатацију замијенила друга. И кад војвода Драшко приказује Млетке, то говори читав народ, и ми добро знамо да тај народ не жели да такав систем прихвати умјесто оног турског. Истина, Његош који воли детаљ, и често њим толико употпуни слику, да нас то просто запањи, каже да су им судови ‘мало бољи него у Турчина’, значи да је то ипак неки прогрес, али су и они ‘погани’ који муче људе, код њих је толико биједе и невоље, лажи и лицемјерја, да војвода Драшко, ужаснут тим што је видио у Млецима каже:

Сав протрнем, да их бог убије,
кад помислим за оно страшило.
————————————
И чујте ме што вам данас кажем:
познао сам на оне тавнице
да су божју грдо преступили
и да ће им царство погинути
и бољима у руке уљести.

А то исто народ преко владике Данила поручује скадарском везиру, Турцима

не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: