Истраживачка путовања Михаила Петровића Аласа

Пише: Војислав Гледић

Прво велико истраживачко путовање славни српски математичар Михаило Петровић Алас обавио је 1931. године по сјеверној поларној области. Он је у својој књизи, која се односи на ту својеврсну експедицију, а коју је објавио наредне (1932) године у Српској књижевној задрузи, дао подробан  и занимљив  приказ свега онога што је видио и доживио на том путовању.

При томе аутор износи и много комплекснији сплет питања и сазнања повезаних за освајање  и изучавање сјеверне поларне области, укључујући ту и економску страну. У то вријеме, иначе, област Артика још увијек није била подробно истражена. Стога је свако ново испитивање било кориснo и ширило сазнања о том хладном и негостољубивом подручју Земљине кугле.

Петровић се посебно осврнуо на питање живота локалног становништва. Аутор  са изванредним знањем говори о Ескимима и објашњава начин опстанка овог необичног народа у суровим географским условима. Као изванредно пасионираног и одлично упућеног риболовца, Петровића, наравно, нарочито интересује питање риболова у суровим климатским условима. У том погледу се посебно детаљно позабавио китоловством. Он даје и преглед историјског тока и  настојања да се што даље отплови према Сjеверном географском полу. У тим великим и опасним подухватима су се десиле и неке велике трагедије о којима Петровић подробно извјештава своје читаоце. Али се он, такође, бави и неким другим трагедијама које су се десила у том опасном и хладном дијелу Земљиног подручја.

Касније је Петровић поједина поглавља из те књиге објавио као посебне чланке и написе у разним периодичним публикацијама што говори о популарости тог рада, али и свједочи о интересовању шире публика за теме које је он тако лијепо, јасно и оригинално обрадио. Таква врста литературе је убрзо стекла  значајно мјесто  у српском књижевном животу, поред осталог,   захваљујући  и Петровићевом раду на том пољу.

У продужетку дајемо таксативан  преглед садржаја Петровићеве књиге ,,Кроз поларну област“:

Кратак опис пута.

Дуж норвешке обале. Поред Медвеђег острва и обала Шпицберга.

Дуж банкизе и обале Гренланда. Повратак у Европу.

Послови поларних експедиција.

Тражење нових путева за везу између појединих земаља. Тражење нових земаља. Покушаји да се приђе што биже полу. Трговачке везе и послови са поларном облашћу. Трагање за несталим експедицијама. Научни послови поларних експедиција. Рударска истраживања у  поларним областима. Овогодишња испитивања у поларној области.

Тешкоће и опасности путовања кроз поларну област.

Поларне трагедије.

Трагедија једне енглеске експедиције. Трагедија једне америчке експедиције. Трагедија једне норвешко-француске експедиције. Трагедија спријечена у последњем часу.

Међу Ескимима.

Грендлански Ескими. Ескими у лову. Духовни живот Ескима.

Индустрија лова у поларној области. Лов поларних животиња.

Једна ловачка трагедија.

Лов китова у поларној области.

Кит као предмет лова. Стари начин китолова. Нови начин китолова. Велики њемачки филозоф о лову китова и риболову.

Коме припадају земље Сјеверне поларне области.

Одмах по изласку из штампе Петровићеве књиге путописа  поједини српски критичари, добри познаваоци књижевног ставралаштва у српској  средини, анализирали су и давали општи суд о његовом  раду. Јасно је било да је  ту била ријеч  о једној посебној врсти литературе, веома оскудној,  али којој је један велики математичар дао заиста изузетно лијеп и својствен  начин излагања и приповиједања.

Оно што је доминантно било јесте да у Петровићевој путописној прози нема егзалтираних епизода и пасажа у којима би се истицале субјективне карактеристике личности писца и наметала његова индивидуалност. Напротив, он је ту веома скромни, објактивни и надасве одлично обавијештени и упућени посматрач и приповједач. Поред приказивања текућих збивања, дакле догађаја којима је сам  писац присуствовао  и које је забиљежио, у његовом раду има обиље необично значајних података из историје и живота који су представљали веома добар пропратни материјал користан и као едукативно средство за млађе читаоце.

Убрзо су управо младе генерације, како се то потом показало, биле најзначајнији и најбројнији читаоци тог Петровићевог путописног рада.  У продужетку ћемо дати само кратке одломке  из критичких приказа двојице истакнутих београдских интелектуалаца,  и то Милана Богдановића и Ивана Ђаје. Милан Богдановић  (1892-1964)  био је  угледна личност  српске књижевне критике и редовни члан Српске краљевске академије наука. Иван Ђаја (1884-1957) је био знаменити  српски биолог и физиолог, професор и ректор Универзитете у Београду и редовни члан СКА који је са Петровићем  годинама сарађивао, посебно на пољу океанографије.

„Дјело г. Михаила Петровића је у најпотпунијем смислу савремено – наглашава критичар Богдановић: – и према садржају који говори о стварима сасвим најако на дневноме реду пред читаоцима, а и по духовној  оријентацији која иде сасвим укорак са временом и са духом времена. Њену научну вриједност, која је ауторитативна за Европу и за свијет, најмање имам могућности и  права ја да доказујем. Али што морам да кажем, то је дјело и књижевно, у најбољем смислу ријечи, тачно одговара оној упрошћености, непосредности, егзактности која се данас тражи од литературе ове врсте. Са овом књигом Задруга је начинла згодитак и није никакво чудо  што је она наишла на огроман број читалаца чији круг иде од дјетета у првим годинама школовања до искусних, научно и књижевно зрелих људи. Овом књигом ће Задруга  увијек задовољити читаоца.“

Акаденик Иван Ђаја је могао да процијени вриједност Петровћеве путописне прозе не само са књижевног, а тиме и стилистичко-жанровсвког становишта,  већ и као врстан стручњак у биологији. При томе је овај научник и стручњак запазио једну   битну Петровићеву карактеристику као путописца, а то је његову  изванредна  способност да многе проблеме и стручна питања прикаже на заиста једноставан и пријемчив начин. Тако је писац успио да и необразованог читаоца упути  у многе веома стручне финесе, посебно када је био у питању  риболов на одређене врсте рибе, као  и приказивање живота и обичаја  људи који су свој вијек проводили у веома  суровим и оскудним условима хладне сјеверне климе. Петровић је у том погледу показао изванредно  познавање разних аспеката, али  и способност  и умијеће да то изнесе на себи својствен,  пластичан и литарарно пријемчив начин. У продужетку преносимо само кратак одломак из Ђајиног аналитичког приказа Петровићевог путописа:

„Рад професора  тачних наука не може да буде површан ни непотпун. И зато се стаје зачуђен пред савјесношћу којом је г. Петровић пружио читаоцима све што је  од битног интереса за разумијевање тога фантастичнога свијета вјечитог леда и снијега. Слика поларне зоне у књизи г. Петровића потпуно је јасна и занимљива. Можда је томе допринијело баш то одсудство књижевничких претензија и егоцентричности, али је свакако ту био од пресудног значаја велики научни  дух аутора који је навикао да запази и изнесе оно што је у једној обласи битно, најцјелисходније за извјесну  сврху, а за кога површна мудровања немају никакаву вриједост.

Желећи да пружи све што је потребно знати о поларној области, г. Петровић није пенебрегнуо и занимљивост  излагања, и књига се не испушта из руку до краја.“

Након  своје прве експедиције 1931. г.,  већ  наредне (1932) године,  Петровић поново одлази, за вријеме љетњих студенстких ферија, на велико путовање по Атланском океану. И овога пута је веома полетно кренуо на ново крстарење у друштву еминентних француских истраживача. Полазна станица је био град Шербур, а  одабрана екипа истакнутих помораца, океанографа и истраживача (научника) разних профила  кренула је на пут јуна мјесеца. Овог  пута смјер путовања није била поларна област, него је експедиција кренула ка западном дијелу Атланског океана, у смјеру Саргасовог мора. Ово изванредно живописно море, за које се увијек наглашава да има кобалтно плаву боју и да стога представља  необично  морско пространство, било је  изванредно значајна дестинација за истраживача Михаила Петровића. Ова експедиција је имала веома амбициозан план испитивања,али и омогућавала да се боље сагледају нека спорна питања рибљег живота и миграција,  што је Петровићу изузетно импоновало. Посебно треба нагласити да је  експедиција посјетила и Антилска острва о којима је Петровић имао веома лијепо мишљење још  од школских дана када је страсно читао многобројне авантуристичке романе, посебно оне који су обрађивали теме о гусарима и њиховим подвизима. Тада је експедиција   посјетила и Бермуде што га је подстакло да се позабави и проблемом кретање  јегуље која управо тамо иде да би обавила свој циклус плођења и мрешћења.

Идуће (1933) године Петровић је, такође у издању Српске књижевне задруге, објавио своју нову необично занимљиву књигу под насловом ,,У царству гусара“. Ова књига је изашла у оквиру библиотеке Поучник  и имала 269  страна. Дајемо преглед садржаја те Петровићеве књиге:

Од француске обале до позорнице антилских гусара.

Од Шербура до колијевке јагуља. Над колијевком јагуља. Саргаско море. Бермуди. Бахамска острва. Од Бахамских острва до гусарских гнијезда у Антилима. Острво Корњача (Тортуга). Хаити. мали Антили.

По француским Антилима и поватак у Европу. Француски  Антили. Флибустири. Гусарска  борба на острву Корњача.

Велики антилски гусари Флибустири.

Регуларно гусарство у другим морима. Гусари из Денкерка, Нанта и Сен Малоа. Посљедњи француски гусари.

Морски пирати. Разлике између регуларних гусара и морских пирата. Неколико злогласних антилских гусара пирата.

Епизоде из морских пиратстава. Женски  гусари пирати. Једна гусарска пустоловина на острву Марија Галанта. Гусарски Робинсони на пустим острвима.

Данашњи трагови антилског  гусарства. Писмени трагови. Материјални  трагови.

Године 1934. у ,,Годишњици  Николе Чупића“ Петровић  објављује посебно интересантну и обимну студију под насловом ,,Један велики муслимаски гусар“ (књ. 76, стр. 80-127), али се ту он појављује са псеудонимом Стари  рибар. Петровићево одлично познавање историје гусарства и пиратства му је омогућило да прикаже живот и подвиге највећег гусара XVI вијека Хајредина Барбаросе (1474-1546), изванредног поморца и неустрашивог борца на морској пучини. Овај необични пустолов је заинтересовао Петровиће, човјека строгог и веома изоштреног погледа и схватања, како би  ширу  јавност упознао са једним заиста необичним поморским вуком. Ту је  Алас прикупио изванредно поуздану грађу и знао је веома лијепом, јасном и са пуно детаља илустрованом причом да је пренесе својим читаоцима.  У преговору овој својој студији Петровић указује на мотиве који су га подстакли да се бави тим гусаром,  при чему посебно наглашава  да он није историчар, специјално  поморства, али да је сматрао за корисним да се о једном необично храбром и  својевсном авантуристи пружи животопис са вјеродостојним и провјереним подацима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: