Истребљење и закључци

Пише: Сретен Ћеранић

На хебрејском „холокауст“, односно псевдолатинска реч „геноцид“ – представља систематско истребљење становништва на тлу под контролом једног државног апарата. У питању је најтежи облик злочина против човечности, и од других злочина (етничко чишћење, присилно пресељивање и/ли стрељање цивила) се разликује по томе што су друга два индивидуални злочини појединаца и неких од јединица, док геноцид мора бити систематске природе. Реч резолуција је, у правном смислу, <<закључак неке скупштине>>, који – пре свега – мора да буде заснован на правним и историјским доказима, а затим и на њиховом непристрасном тумачењу.

Кроз такву призму гледано, треба размотрити – шта се десило у Сребреници? Да ли један догађај локалног карактера може бити окарактерисан као државна доктрина Републике Српске; и, да ли се може сматрати да постоји „индивидуална одговорност за геноцид“?

Пре свега, проблем са Сребреницом јесте што не постоје конкретни и неоспориви докази о ономе што се тамо десило након уласка српских трупа. Ми знамо да је цивилно бошњачко становништво махом исељено. Да ли је у питању насилно измештање или отварање хуманитарног коридора, или је у питању прогон – треба испитати. Друго, постоје недвосмислена сведочанства бошњачких и међународних официра о унутарбошњачком сукобу који се десио на још места при крају тог рата; и, треће – да ли је покопавање погинулих војника АР БиХ било део сакривања злочина или санација терена? То су питања која нико није отворио на правном нивоу. Разлози за то су (гео)политички. Број жртава онога што се одиграло у Сребреници, шта год се тамо десило, делегитимисао је сам директор тзв Меморијалног центра Емир Суљагић, сахрањујући у Поточарима оца страдалог на фронту.

Но, да се вратимо на саме проблеме око Сребренице. Аргумент о индивидуалности геноцида је невалидан јер се коси са концептом геноцида. Сликовито, то би било као да Јевреји криве Хитлера, а не читав немачки народ  денацификован 1945. Тај аргумент служи да се оправдају локални конвертити и профитери да би јој дали легитимитет. Логичан следећи корак је неки вид „денацификације“ Републике Српске. Сви они који јој дају легитимитет и легалитет ће подстаћи тензије и можда отворити сукобе.

То је можда и циљ спонзора резолуције. Оно што запада у очи јесте несинхронизован, дакле лош и потенцијално штетан одговор српске елите. Најкомичнија су два. Први је да „се у Сребреници догодио тежак злочин“. Полазећи од Јеванђеља, сваки злочин је тежак; али обим злочина, на ком се том сентенцом инсистира, још увек је непознаница. Други је „доношење резолуција о геноцидима“ над српским народом. То је као да поменути Јевреји кажу да су се над њима десили холокаусти. Српски народ је преживео холокауст, односно истребљење, бивши систематском жртвом немачке политике на Балкану. Немачки извођачи радова, конкретне нације, су починили злочине  против човечности у Сурдулици, Јасеновцу, Придворици, Јадовну, Сиску и свим осталим стратиштима.

Таквим дељењем злочина се занемарују и изостављају пре свега инспиратори; затим веза између Првог светског рата и Другог; али и њихова узајамна веза са разбијањем Југославије. Без тога, све ће остати борба за гласове, политички обезглављених, Срба; и узалудан отпор опадајућој империји.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: