Италијански генерал Јубини: Манастире на Косову били смо спремни да бранимо по сваку цијену

Пише: Игор Дамјановић

Непосредно уочи 21. годишњице НАТО агресије на СР Југославију, у време када се Италија суочава са страшном епидемијом корона вируса и највећим страдањем од Другог светског рата, решио сам се да објавим интервју са генералом Рафаеле Јубинијем, командантом италијанских падобранаца на Косову и Метохији. Први пут смо се срели у Москви, уочи празника Светог Илије Громовника, уједно и Дана ВДВ-а, јединог појединачног рода руске војске који свој празник има право да обележи на Црвеном тргу. Наш други сусрет био је у октобру, такође у Москви, где се генерал са својим колегама вратио са Купа Асоцијације хероја Русије, који се одржао у Републици Дагестан. У тим сусретима и каснијој интезивној комуникацији настао је овај интервју.

Када сте први пут упућени у мисију на Косово и Метохију?

Први пут на Косову и Метохији, и Балкану уопште, боравио сам 2001. године. Тамо сам се враћао и 2002. и 2003. године. Имао сам три различите дужности. Године 2001. био сам командант батаљона, 2002. био сам асистент генерала Торелија, а 2003. године командовао сам региментом стационираном у околини Пећи.

Од великодостојника Српске православне цркве, који су у тешким временима за наш народ служили на Косову и Метохији, чуо сам да сте Ви лично дали велики допринос заштити православних светиња. Можете ли нешто више рећи о томе?

Италијански војници покушали су да на сваки начин пруже заштиту српским манастирима. Ваши манастири представљају симболе хришћанства и не припадају само Србима, већ наслеђу целокупног човечанства. Они су благо хришћанске традиције и људске цивилизације. Стога, сматрам да смо ми били обавезни да их по сваку цену заштитимо.

Да ли је током ваше мисије на Косову и Метохији било директних напада на српске манастире и српске цивиле?

Било је мањих инцидената током моје мисије. Ми смо свакако било потпуно спремни и одлучни да реагујемо и по сваку цену заштитимо српске манастире. То се уосталом показало после мог одласка, у марту 2004. године, појавили су се проблеми и тада су италијански војници ликвидирали неколико нападача на српске манастире и цивиле.  Поред заштите српских манастира такође водили смо рачуна о безбедности српске заједнице у Гораждевцу и Косовом Пољу.

Да ли сте током ваше службе на Косову и Метохији имали сусрете и сарадњу са руским војницима?

Срео сам се више пута са руским војницима на Косову и Метохији. Јединице којима сам ја командовао имале су одличне односе са руским јединицама. На приштинском аеродрому, рецимо, изводили смо и заједничке скокове. Тих неколико скокова, са сјајним руским падобранцима, дубоко су се урезали у моје памћење.

Први пут сте у Русију дошли у јуну ове године. Учествовали сте у обележавања Дана  ВДВ-а, 2. августа. Какве су ваше импресије биле након прве посете?

Москва ме очарала и дубоко импресионирала на први поглед. Импресивни споменици културе, музеји, цркве и манастири са једне и дисциплина и љубазност грађана Москве са друге стране. Московљани су заиста пријатељски настројени према странцима, увек спремни да објасне оно што нисте разумели и помогну вам да пронађете то што тражите.

Што се тиче празника ВДВ-а и параде на Црвеном тргу, био сам лично заиста срећан да присуствујем тој јединственој манифестацији. Падобранске снаге су елитне јединице сваке армије. Виђено на паради ме импресионирало, како по приказаним вештинама, тако и према бројности учесника параде. За мене, италијанског генерала, била је част и привилегија да стиснем руку руским ветеранима, који су били део војних мисија широм света у којима је учествовала Руска армија.

У септембру месецу посетили сте и удаљену Републику Дагестан где сте учествовали на падобранском Купу Асоцијације хероја Русије. Какве утиске носите са овог такмичења и са Кавказа?

Веома сам захвалан за позив за учешће на такмичењу генералу Александру Салујанову, хероју Совјетског Савеза и Руслану Абдулатипову, председнику дагестанске падобранске федерације. Такмичења су се одржала у Новокајакентском административном округу, око 100 км од престонице Махачкале. Услови за такмичење на тамошњем аеродрому били су идеални, а медицинске и техничке провере веома строге.

Наши такмичару су испунили циљеве и норме које су себи поставили пре такмичења. Након завршетка такмичења, имали смо прилику да се упознамо и дружимо са локалним људима и осетимо традиционално каквкаско гостопримство. Било нам је веома пријатно што се у многонационалном Дагестану са симпатијама односе према Италији, многи су желели да се фотографишу са нама и италијанском заставом.

Прошле године учествовали сте и на Балканском скоку пријатељства у Београду. Какве су вам импресије са овог такмичења из Србије?

Балкански скок пријатељства представља окупљање ветерана падобранских снага из више земаља. Поред вас из Србије, нас из Италије, учествовали су и представници Русије, Бугарске, Пољске, Словачке и Румуније. У првом плану је дружење, пријатељство и размена искуства.

Временски услови, тог 18. и 19. маја када се такмичење одржало, нису били баш сјајни и коришћење хеликоптера Мил Ми-17 и авиона Антонов било је ограничено. Ипак организација, у којој је било приметно садејство организација ветерана 63. падобранске бригаде и министарства одбране, била је на високом нивоу. Ипак на временске услове нажалост нисте могли да утичете.

Колику је важност ваша држава поклонила Балканском скоку пријатељства показује присуство високих активних официра српских специјалних снага, као и министра одбране Александра Вулина. Посебно ми је драго што сам био у прилици да знак наше падобранске бригаде Фолгоре поклоним српском патријарху Иринеју. Срели смо се и са надбискупом Хочеваром и били примљени од стране престолонаследника Александра Карађорђевића. За нас је посебно дирљив моменат посете Италијанском војном гробљу у Београду, где смо се срели и са представиницима наше амбасаде и упознали са историјатом гробља.

За позивницу да учествујем на овом такмичењу, које организују ветерани ваше 63. падобранске бригаде захвалност дугујем вашем чувеном падобранцу пуковнику Ненаду Кузмановићу и мом пријатељу, епископу пакрачко-славонском Јовану Ћулибрку. Наше пријатељство рођено је на Косову, где је владика Јован имао могућност да се лично увери колики су допринос италијански војници из падобранске бригаде Фолгоре дали у заштити српских манастира и светиња. За тај допринос Српска православна црква је у јулу 2004. године нашу бригаду одликовала Орденом Светог Саве.

Извор: Russia Beyond

Прочитајте ЈОШ:

Памтимо и никад не заборављамо да су нас бомбардовали: 21 година од НАТО злочиначке агресије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: