Иван

Пише: Мишо Вујовић

Као по неписаном правилу, неке драге људе наградимо лепим речима које свакако заслужују и за живота, тек када се упокоје.

Иван Луковац је био човек о коме се у сваком тренутку имало шта рећи и написати. Јединствен и оригиналан. Дружили смо се кратко, али довољно да ме вест о његовој смрти дубоко потресла.

Иван! И име му је пристајало.

Иван је носио отмено ту харизму библијске мистике свога имена испуњеног, духом и енергијом.
Иван, спонтан, оригиналан, врцав и духовит.
Иван, човек несвакидашње ведрине у тмурном временау неспокоја.

Ивана, сам упознао касних деведесетих као сарадника “Гласа Црногорца”, касније и уредника рубрике за културу.

Био је млад, образован и наочит, савремено одевен у рухо традиције.

Иван, лежеран и самоуверен као сви снажни људи остављао је утисак старијег него што је био.

Иван се разликовао од осталих не само елегантном маркантношћу већ начиним и стилом писања без прретенцизности и нарације у номинативу. Израстао је у мудрог човека, сјајног наратора, омиљеног професора, оданог пријатеља, доследног чувара језика, вере и саборности.

“ Он је посебан по много чему”. запазило је непогрешиво уредничко око Зорана Богавца. А Зоран у таквим проценама није грешио.

Не греши ни Бог узимајући најбоље.
Мир и спокој души твојој, драги Иване.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: