Иван III Васиљевич – моћна руска држава

Приредио: Миомир Ђуришић

На данашњи дан, 27. октобра 1505. године умро је руски владар Иван III Васиљевич, назван Иван Велики, који је учинио Русију веома моћном, ослободио је вазалства, одбивши да Монголима плаћа данак.

Ојачао је монархију и окончао “прикупљање руских земаља”. По доласку на пријесто, кад је устоличен за великог московског кнеза, припојио је кнежевине Твер, Ростов и Новгород, и  ослободио је Русију монголске власти. Настојао је да ојача централну власт и издао је јединствен “Судбеник” за цијелу Русију. Почео је зидање камених кула и палата Кремља у Москви. Због родбинских веза са византијском царском династијом, сматран је насљледником Источноримског царства и тада се први пут појавила идеја о историјској мисији Руског царства као заштитника цијелог православља.

На врхунцу руске борбе за независност од татарске Златне хорде, главна линија разграничења и њихове одбране била је ток ријеке Оке од Нижњег Новгорода на истоку до Калуге на западу. Ова линија је даље пратила ток ријеке Угре. Ахмат-кан је јесени 1480. године покушао да заобиђе ријеку Оку са запада и да тако избјегне трупе московског великог кнеза Ивана III које су се налазиле у Коломни, Серпухову и Таруси; ако би му то пошло за руком, успио би да се споји са војском свог савезника, пољског краља Казимира IV. На обали ријеке Угре, Ахмат-кана међутим пресријеће руска војска под заједничком командом Ивана Младог и Андреја Малог, сина и брата Ивана III.

Његов покушај да пређе ријеку је одбијен у четвородневној бици. Московски љетопис тврди да им је то пошло за руком захваљујући употреби ватреног оружја, које Татари нијесу имали. Обесхрабрен, Ахмат-кан се повлачи у град Воротинск, гдје одлучује да чека Казимира, док Иван III почиње да преговара са каном како би купио себи вријеме и помирио се са побуњеном браћом; за то му је требало четири дана, и још 17 да се њихове трупе споје са његовим.

Иван III одлучује да не пређе ријеку, да не уђе у битку, већ да се држи своје обале. Ахмат-кан за то вријеме посматра руску војску која се гомила и непрестано увећава, па пошто не добија никакву поруку од Казимира (који има унутрашње проблеме у земљи, а и суочен је са нападом кримског кана, у том тренутку руског савезника) и сам одлучује да не улази у битку. Зато се ово зове Велико стајање на ријеци Угри. Иван III почиње да повлачи своју војску ка оближњем Кременецу ради зимовања. Ахмат чека појачања након чега креће на југ, можда у страху од тога да ће Кримски Татари или Ногајци напасти његово главно упориште у степи. То је сигурно била чудна сцена: двије војске бјеже једна од друге, и нико никога не гони – написао је почетком XIX вијека руски историчар Николај Карамзин у својој “Историји руске државе”.

Татарско повлачење, међутим, сви актери у регији доживљавају као руску побједу, а Иван III се враћа у Москву да прослави. Јануара наредне године Ахмат-кан гине у сукобу са ногајским Ибак-каном. Кримски Татари уништавају Златну хорду као организовану државу и уклањају тампон-зону између себе и Московског великог кнежевства што ће довести до серије ратова између њих. Али одмах постаје јасна импликација руске побједе без битке. То се сматра крајем тзв. Татарског јарма, периода који је почео средином XIII вијека, током којег је Кијевска Русија уништена, њене средишње земље стављене под директну монголску власт, а простор на сјеверу под индиректну. Након Великог стајања на реијци Угри, Московско велико кнежевство излази из колијевке смјештене између Оке и Волге, и почиње да се шири ван ње. Кулминација ће бити трансформација ове државе у Руско царство, коју ће извршити унук Ивана III, познати Иван IV Грозни. Он ће уједно бити и последњи Рјурикович на пријестолу, чиме ће се окончати осам вјекова власти ове викиншке династије. На сцену ће ступити Романови.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: