Иван Максимовић: Цена једне самовоље

Пише: Иван Максимовић

„Услови живота Срба“ на Косову Метохији кроје се, без сумње, прецизним и добро осмишљеним планом кроз отворену подршку микрокриминалних структура оформљених у оквиру локалних власти у сваком српском селу.

Србе на Косову и Метохији не чека ништа добро. У једној скорашњој телевизијској емисији (Н1), некадашњи политичар из југословенских времена, Азем Власи, који је и сам на мети појединих екстремних Албанаца, прозвао је руководство у Београду да је одговорно за потпуну криминализацију северног дела покрајине, где „администрација из Приштине нема ни промил утицаја“ те упоређује ситуацију са Грачаницом где „Срби живе у миру и суживоту са Албанцима“.

Дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице, Иван Максимовић, даје једну другу слику стања која говори да су косовско-метохијски Срби жртве и једних и других власти и да им је перспектива све мрачнија.

Александар Вучић је данас једини председник државе која се налази у одсудном историјском тренутку за чије решење он нема никакав предлог. Тачније, нема предлог који би смео да изнесе иако већ месецима па и годинама најављује „болне потезе“ а, према писању Блица од јануара ове године, Вучић трага за „најмање лошим решењем, јер добрих решења нема“! А зашто нема?

Јасно је да је Вучић на власт доведен а не изабран.

Сви знамо и сећамо се ситуација са изборних јединица широм Србије где ни једно безакоње отворено спроведено није кажњено већ су починиоци награђени. Од џакова са наводним гласачким листићима из контејнера у Панчеву 2012. године, преко „скандирања батинашу Зељи у Мајуру“ (јун, 2015., Блиц), киднаповања функционера са паркинга у сред бела дана у Апатину (јун, 2016., Телеграф), па до последњих претњи, бомби, застрашивања, подела и „сумњивих лица“ (октобар 2017, DW).

И после свега изгледа да многима још увек није довољно јасно, па да разјаснимо и то: Вучић није ту да би доносио добре већ да би спроводио лоше одлуке широм земље, нарочито у вези Косова и Метохије, а које су већ донете изван Србије.

Бриселски споразум је парафиран 2013., када је Вучић обављао функцију првог потпредседника Владе Србије, министра одбране и координатора служби безбедности. Управо су ти сектори најактивније и агресивно учествовали у отуђењу дела државне територије Републике Србије и приморавњу Срба са КиМ да такву одлуку прихвате.

Гораждевац, споменик деци убијеној док су се августа 2003. купала на Бистрици и страдалим Србима из овог села од 1998. године до данас – плаћена цена опстанка.

Оправдање вештачки конструисаног понизног и немоћног положаја државе Србије, тражи се у милитантном „снажењу“ албанских војних јединица на КиМ кроз све чешће најаве „могућег напада“ Албанаца на север покрајине ради фантазмагоричног „заузимања“ територије која им је у потпуности предата и коју нарочито од 2014. године, када Вучић по први пут добија мандат да формира Владу, у потпуности и контролишу.

Где су сада нестали сви они силни хвалоспеви о српским победама у Бриселу од „5:0“? Можда су испали из џепа Марку Ђурићу док су га јединице специјалне јединице „привремених покрајинских органа“ са лисицама на рукама водиле као трофеј кроз град – јер је „без одобрења ушао на територију Косова“…

Какав ће однос косовски сепаратисти имати према српском народу и након предаје свега што су тражили до сада, постало је јасно недавним таласом насиља над Србима на Косову и Метохији. Нападе у којима је чак и смрћу прећено српској деци а испред тога у медијским извештајима наглашавано да је „школа оштећена“, или онај у Старом Грацку када је сузавцем припадник „косовске полиције“ (Албанац) повредио очи петогодишње српске бебе, представник америчке администрације у Приштини, Грег Делави, назвао је „инцидентима неколико људи усмерених ка неколико индивидуа из српске мањинске заједнице“! Да ли може ситније од тога? Он можда не али српски медији могу па су тако пренели вест о „забринутости америчког амбасадора за Србе на Косову“! Нагло прекидање таласа насиља показало је да се и насилно понашање Албанаца и те како може контролисати и без употребе војске, када привид мира јесте у интересу нечијих циљева. Али, ако загребемо испод површних дневних вестију медија на српском језику а америчко – западном буџету, видећемо ону истинску „косовску реалност“.

Возач санитетског возила из Гораждевца, Веско Кастратовић, из села старијег од Пећке Патријаршије и јединог опсталог након 1999. године у Пећком округу, на питање како данас живе Срби на КиМ након кратког размишљања једноствано оцењује „…смрт је најближа, ако си Србин!“.

Смрт за коју нико неће одговарати јер је или део сценарија или „издвојени инцидент“, рецимо „усмрен ка индивидуи“…

Гораждевац не осећа промене о којима смо након сваке рунде преговора слушали у медијима. Телефонског сигнала нема, слобода кретања је условљена и ограничена као и раније… Безбедност се може мерити само недостатком воље Албанаца да Србима буде науђено. Није решено ни једно недело од убиства деце на Бистрици 2003. године, па до последњих крађа које су све чешће.

„Када за једну ноћ, за тих неколико сати крађе, лопови однесу плен у вредности од десетак хиљада евра, што у стоци што у пољопривредним машинама, то није крађа, то је пљачка, то су само комите радиле у прошлим временима“ каже Кастратовић у разговору за Магазин Таблоид. И он је недавно био жртва провале. Устао је на време, пробудио га је лавеж престрашеног пса. Тумарајући по пространом дворишту батеријском лампом, око 2 сата по поноћи, надајући се да је пас узнемиром стоком побеглом из штале, на доњој капији предвиђеној за улазак пољопривредних машина, сусрео се очи у очи са провалником.

„Прво сам га опсовао на албанском па онда на српском, из све снаге! Не знам ко је, глава му је била умотана дуксерицом. Он је стајао и посматрао ме као да се баш ништа не догађа. Да се најежиш! Онда се после неколико тренутака једноставно окренуо и хладнокрвно отишао. Искрено, нисам смео да кренем за њим. Човек који без имало страха иде у пљачку и тако улази у туђа дворишта, није сам и сигурно је наоружан. Знају да сада Срби могу да пуцају само петардама за Божић и ништа друго. Стање је такво да ако га видим могу само да му помогнем да утовари моје ствари и да их однесе, ништа друго“ каже Кастратовић.

О реалним последицама злочина нико јавно не говори јер је на читавом Косову и Метохији зацементирана спрега између локалних представника и Срба и Албанаца, служби косовских сепаратиста, локалних медија и заједничког западног ЕУ – америчког ментора и финансијера.

Постава кадрова на свим нивоима и местима није заснована само на негативној селекцији већ и на личној спремности да изврше сваку замисао и наређење представника или великог Вође, што им нарочито импонује па макар било и најсрамније.

И ту, на ободу европске цивилизације крцатом бисерима српске духовности и културе, драма и иронија не престају да се прожимају. Оно што зовемо „доласком међународних снага“ а не окупацијом Косова и Метохије, чизмом и огњем успоставило је своју владавину и убира плодове.

У оквиру тог процеса представници локалних државних органа власти Небојша Зеленовић, градоначелник Шапца, и Немања Пајић, председник скупштине града Шапца, 18. јуна су посетили „локалну самоуправу“ општине Пећ по систему такозване „републике Косово“! Град из кога су сви Срби протерани а на чијој се територији налази и Гораждевац. Међутим, сусрет са Србима овог села био је периферан, површан, формалан… док је састанак са представницима албанских сепаратиста оцењен као успешан, обећавајући и добар пословни подухват.

Зеленовић је члан странке Заједно за Србију, фракције некадашње ДС, због чега је веома погодан као мета напада што не би био случај да је члан СНС-а. Дрвљем и камењем посули су их режимски медији али и Повереништво Српске напредне странке у Шапцу, нарочито због фотографисања испод заставе тзв „републике Косово“ у неколико наврата.

Погођен оптужбама Зеленовић је објаснио да је пројекат „Seed“ настао „на основу међудржавног споразума Влада Аустрије и Србије 2009. године, а Град Шабац се прикључио прошле године. Тој конференцији су присуствовали државни секретар у Министарству локалне самоуправе Иван Бошњак, у време када је садашња премијерка Ана Брнабић била на челу тог министарства, као и амбасадор Аустрије Јоханес Ајгнер и представници Аустријске развојне агенције“. Зеленовић је нагласио да су „са свим актима са којима ради Град Шабац упозната сва тела у Влади Републике Србије“!

Иначе, представници општине Пећ по систему тзв „републике Косово“ прошле године су званично боравили у општини Шабац у оквиру овог пројекта! Да ли уопште знамо колико је таквих званичних „међудржавних“ састанака већ одржано и шта се уопште дешава када је у питању кидање суверенитета Србије под окриљем Вучићеве Владе? Не знамо, наравно. Знамо оно што власт жели да „знамо“.

За то време „услови живота Срба“ на Косову Метохији кроје се, без сумње, прецизним и добро осмишљеним планом кроз отворену подршку микрокриминалних структура оформљених у оквиру локалних власти у сваком српском селу. Те локалне кабадахије, кадрови „доказани“ још за време владавине Слободана Милошевића, данас су махом чланови „Српске листе“, односно СНС-а, или ређе других расцепканих партија насталих као револт на обест и бахатост локалних лидера ове Вучићеве листе али и апетита насталих распуштањем сваке контроле протока средстава намењених овдашњем угроженом становништву.

Тако сви тврде да је довољно да се не сложите, не да се супротставите већ само да се не сложите са неким из „странке“, било које, и одмах постајете његов најљући непријатељ… Свако прети својим „ресором“ – од укидања социјалне помоћи, која је не малом броју српских породица на КиМ једини извор прихода, до губитка посла или лошег успеха вашег детета у школи!

Нема разлике ни у једној српској средини. Народ је заплашен осећањем да су све службе и кадрови на оној другој страни, да нема заштите ни помоћи. Верује да државни врх то не зна, државни врх је једном направио представу од тога у Лапљем Селу и то је било све од интересовање за проблеме преосталог српског живља. Све је свесно препуштено представницима локалне власти и они су ти који баш о свемо одлучују.

Такво окружење приморава младе да одлазе јер је до запослења немогуће доћи ако нисте на неки експлицитан начин „подобни“. Овакво бахаћење је само из Гораждевца у задњих неколико година натерало 170 младих да напусти село, како тврде мештани, а само у прошлој години чак њих 80! Тај број на око 700 преосталих Срба је катастрофалан! А само до 2014., непосредно после парафирања Бриселског споразума, ту их је живело око хиљаду!

Детаљно ће вам описати зашто су ту остали, у шта су веровали а шта им никада не би пало на памет да би им се могло догодити, како им је сада ту где су остали и како је њиховој деци која су отишла у потрази за послом али само у приватном разговору и захтевати од вас да о томе не говорите или макар не помињете њихова имена. Не, то свакако није зато што ћете њихову децу видети у друштву криминалаца па онда оптужити све друге да су за то криви, већ „да је постојало интересовање државе за њих, макар би једном младом човеку посао био обезбеђен а то се могло уредити али није“!

Чему онда животе изданих, изневерених и злоупотребљених људи развлачити по новинама?

Разумљиво, не желе да се о њима говори као о јадницима, лакше им је до се носе са погаженим достојанством и разочарењем у тишини и анонимности. Оној анонимности о којој ће Вучић говорити као стању у коме „ни један Србин није убијен“, како „нема продаје кућа и имања“, да „Срби не одлазе“, и како држава води рачуна о свом народу и помаже му да опстане. Истини за вољу ово последње донекле и јесте тачно, Вучићева власт Србима на Косову и Метохији помаже да опстану али са извесним детаљем – ван Косова и Метохије.

Дакле, без икакве сумње у то можемо да закључимо да је власт створила образац по коме се односи према Србима са Косова и Метохије и чврсто га се држи. План за Косово и Метохију постоји, његово спровођење је у току а оно што видимо, како Вучић и сам каже, јесте управо „најмање лоше решење“, доброг неће бити. Барем што се Вучића и његове владавине тиче. А то ће нас коштати. Много, можда и ненадокнадиво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: