Иван Стево Крајачић, Титова десна рука и главни совјетски обавјештајац на Балкану

Задњих 35 година није се знало каква је судбина затекла 87 врпци које је, ради мемоара Ивана Стеве Крајачића, снимила позната новинарка Дара Јанековић.

Иван Стево Крајачић, Титова десна рука, главни совјетски обавјештајац на Балкану, канио је уз њену помоћ објавити своја сјећања, али се – из непознатих разлога, на крају посла – предомислио. Дошло је до судског спора, у којему је загребачки суд на крају забранио објаву материјала па је Дара, каткад, само фрагментарно наводила дијелове.

Нагађало се да је објаву Крајачићевих мемоара стопирао Јосип Врховец, југослoвенски министар вањских послова, који је Крајачића увјерио да би то по њега било опасно. Крајачић је, наиме, знао највише што жив човјек може знати: како је Тито 1938. доспио на врх партије, који су југославенски комунисти сурађивали с Гестапом а који с усташама, гдје је завршила усташка архива из УНС-а, тко су били руски (совјетски) агенти у Југославији (он им је, коначно, био шеф), како је настрадао Хебранг а како Крцун, како је пао Ранковић, што је био смисао уставних промјена из 1974. године, за кога је радила Јованка, и тако даље и тому слично…

“Крајачићеве врпце” на крају су лагано потонуле у заборав. О њему се никад није пуно говорило, а он сам, како се чини, то није ни желио… Интерес за њих обновио је, међутим, времешни Јосип Манолић, који је у другом свеску својих мемоара рекао да су врпце – код њега! “Стево ми је прије смрти даровао снимке разговора које је водио с Даром Јанековић.

Зна се што се ради с непослушнима

Зашто је тај запис код мене, представља ли неку опоруку или је заправо ријеч о повјерењу које је имао у мене знајући да ће запис угледати свјетло дана кад за то сазрију увјети?

Тешко ми је и данас одговорити што су му биле намјере. Својом несуђеном биографијом Стево је знао рећи: ‘не штедите ме од похвала него од покуда‘, али ја нисам његов биограф него само настојим догађаје који нас повезују отргнути од заборава, посебице оне који се тичу стварања самосталне суверене Хрватске, и показати његове заслуге на томе путу.”, пише на 193. страници другог мемоарског свеска Јосипа Манолића, насловљеног “Домовина и шпијуни”…

Но оно што је изненадило читатеље књиге била је чињеница да из тог хисториографског блага није цитирано практички ништа, па је и даље остала лебдјети сумња о постојању тих материјала.

Но редакција Експреса успјела је добити на увид тајанствене врпце и транскрипте Крајачићевих сјећања. Већ и парцијални увид у тај богати материјал јасно показује да је ријеч о грађи која ће, кад прође озбиљну стручну верификацију, свакако бацити ново свјетло на новију хрватску повијест…

На питање зашто та сјећања никад нису публицирана, наш извор, који нам је материјале дао на увид, објашњава: “Иван Стево Крајачић дао је барем десет интервјуа који никад нису објављени. Новинари би дошли к њему, разговарали, а кад би се јавили његовој тајници за ауторизирани текст, дочекало би их изненађење.

Тајница би им рекла: ‘Знате, ништа од тога…’” Крајачић је имао што тајити, наставља наш суговорник, па додаје:

“Он вам је 1938. кренуо у Москву, на позив централе. Дошао је до Чешке, а онда, наводно самоиницијативно, одустао од пута у Москву и кренуо у Шпањолску. Замислите, Стаљин вас зове у Москву, а ви се у Прагу предомислите и одете у Шпањолски грађански рат? Колико вам је то увјерљиво? С друге стране, комунисти који су се враћали из Шпањолске након пораза републиканаца обично су пролазили њемачко заробљеништво. Французи су их испоручивали Нијемцима. Зашто би нацисти пустили толику масу комуниста, својих најљућих противника, на слободу? Колико их је пристало на сурадњу? Је ли Стево био међу њима?”

Није само то кардинална загонетка. Руске су тајне службе (ГРУ) у Шпањолској ликвидирале све који су се одметнули од Стаљинове политике. Стаљин није дозвољавао ширење комунистичке револуције по свијету, јер би га то суочило с већим непријатељством и изолацијом но што је могао поднијети.

Док се његов архинепријатељ Троцки залагао за “перманентну револуцију” како би цијели свијет постао оаза комунизма, Стаљин је, као реалист, био заговорник доктрине о “комунизму у једној земљи”. А да се та линија проводи, бринули су се посебни одреди убојица, који су – у Шпањолској, Француској, Белгији, Мексику, посвуда – убијали непослушне.

Иван Стево Крајачић био је, чини се, на челу једне такве скупине егзекутора… Но Крајачића видимо и на низу других локација на којима се стварала велика повијест.

Он 1941. проводи у Земуну и у Београду, баш у вријеме кад неким чудом бива ухићен па потом стријељан други Стаљинов убојица, Мустафа Голубић, Титов партијски непријатељ. Крајачић је уз Тита у вили у Високој, у вријеме кад (1948) прима Стаљинов телеграм, којим Тито бива проглашен издјаником.

У соби су само Тито, Крајачић и Титов пас. Крајачића потом видимо у Београду кад се Тито жени с – гле чуда – његовом штићеницом Јованком, с којом остаје у доживотном пријатељству.

Крајачић 1966. припрема и фамозни Бријунски пленум, на којем пада Александар Ранковић, а, како показују ове врпце, Крајачић помаже Титу и да, уз сурадњу Католичке цркве, од Италије испослује признање западних граница Југославије, то јест СР Хрватске.

Без тог посла РХ би данас имала великих проблема – то постаје посве јасно кад видимо колико нам у Пиранском заљеву, мала и неутјецајна Словенија може загорчати живот због уског “димника” – што би тек могла моћна Италија да границе нису признате?! Људи мисле – наставља наш извор – да је Бријунски пленум одрађен на Бријунима.

То је прилично наиван поглед на ствари… Крајачић је прије пленума одрадио разговоре са свим судионицима, они су на оток дошли припремљени. Знали су које су њихове улоге и што требају говорити, а да не би дошло до неке неочекиване псине, за мјесто пленума одређен је оток, недоступан обичним људима, заштићен, посве под контролом.

“Кад смо мицали Ранковића, одредио сам”, пише у транскрипту, “да то буде на Брионима, тако никакав непријатељ није могао доћи и свака је псина била отклоњена…” Бријунским пленумом није макнут само Ранковић.

Поражена је цијела унитаристичка струја, која се ослањала на Србију и на Удбу. Крајачић, у низу цитата – не заборавимо, разговори су вођени крајем ’70-их и почетком ’80-их година – сасвим јасно показује да му је на уму хрватска (односно републичка) самосталност, и да је посве начисту о томе да уставне промјене циљају на државност република.

“Садашњи је устав (из 1974.) круна свега што смо дуго година смјерали. К томе се дуго ишло, али се то што хоћемо недовољно извршавало”, каже Крајачић па појашњава:

“Сједио сам дуго година и у Уставној комисији и приговарао Кардељу – добро, мајку му, оставите нешто и за републике… сматрао сам да треба нешто оставити и федерацији, да војска треба остати јединствена. Зато сам и рекао, даш им иглу, а ушицу држиш код себе… То онда није оно куда идемо…”.

Степинцу у затвору није баш била “робија”

Његове инсајдерске тврдње о томе како су Партија и Црква сурађивале на утврђивању западних граница државе – које је Крајачић, чини се, више доживљавао као Хрватску а Тито као Југославију – данас дјелују шокантно. “Стево ми потом говори”, пише у транскрипту, “да је био један од оних који су гурали да се успоставе дипломатски односи с Ватиканом и да професор Вјеко Цврље пође тамо пошто је као професор, и по вањштини, био угодна фигура…”

“Подсјећа и на то да је Папа одлучио створити Ријечку надбискупију, од Копра до Карловца, признати државну границу, коју данас још увијек реакционарни кругови Италије не признају. Знате”, рекао је Крајачић, “била је доста велика ствар када је Папа то признао”.

Кратка википедијска одредница каже: “Под талијанском окупацијом, 1925., основана је Ријечка бискупија, у чији су састав ушли хрватска и словенска подручја изван Истре. Након Другог свјетског рата талијански бискуп и свећеници напуштају Ријеку, а 1950. раздијељени су словенски и хрватски дио подручја бискупије.

Дана 27. српња 1969. уједињене су Сењско-модрушка и хрватски дио Ријечке бискупије те је тако настала Ријечко-сењска надбискупија. Сједиште нове надбискупије и метрополије постала је Ријека с катедралом св. Вида…” “У Кумровцу, родноме мјесту друга Тита, изградили смо модерну црквицу. Послије тога више ни ови из Светог Јеронима нису могли више приговарати…”

Крајачић говори и о Степинцу: “У Хрватској смо имали силних проблема с клером. Морали смо ухапсити Степинца. Но кад је био ухапшен, настојао сам да добије посебну просторију за богослужје, да нико не може рећи, гле безбожници малтретирају Степинца.

Чак сам му омогућио да у затвору добија и вино… Премда је био ухапшеник, имао је одређене погодности”. “Увијек сам водио рачуна о свећеницима и бискупима. С онима који су били вољни сурађивати сам разговарао. Неки од њих су к мени долазили, к некима сам ја одлазио. То је само мали дио необјављене грађе.

Јавности су познати још неки фрагменти. У интервјуу који је Дара Јанековић, несуђена суауторица Стевине биографије, дала тједнику Глобус 25. свибња 2001. године, новинарка истиче како је Крајачић био изнимно важан за Назоров боравак у партизанима.

“Стево Крајачић је заправо спасио Назора за вријеме ноћног напада усташа на Оточац у рујну 1943. Усташе су у поноћ снажно напали, здружени с четницима. Било је то непосредно иза капитулације Италије, кад су бројне партизанске јединице отишле у Приморје и Далмацију. Мало нас је остало уз Главни штаб. Милка Куфрин и ја пливале смо усред ноћи преко хладне Гацке и тако се спасиле. У граду је био и Владимир Назор. …

У нападу на Оточац тешко је рањен Иван Крајачић Стево, који је заузео положај на једном раскршћу и помогао спашавању Назора и оних који су се нашли под жестоким ударом усташа”, каже госпођа Јанековић и додаје:

“Мислим како је Крајачић био врло привржен Титу. Знам то по многим стварима. Питала сам га чак и то је ли он био атентатор Коминтерне, послан да убије Тита. То ми је демантирао. Стево је био поред Тита, овдје у Загребу, кад му је совјетски амбасадор донио нападачко писмо Стаљина и Молотова 1948. Том приликом Титов пас, Тигар, зграбио је амбасадора за руку.”

На питање што је од Стеве дознала о прислушкивању Тита, Дара Јанековић у Глобусу је рекла: “Крајачић ми је пренио наводне Титове ријечи о сумњи да га прислушкују.

У њега је, како је тврдио Стево, имао пуно повјерење. Испричао ми је да су га Тито и Јованка позвали на ручак и да га је Тито упитао може ли му послати некога да то провјери. Крајачић је, наводно, послао двојицу повјерљивих техничара малим авионом, провјерили су све и исте се ноћи вратили у Загреб.

Крајачић ми је тврдио да су пронашли уређаје за прислушкивање.”

Један детаљ из књиге генерала Љубодрага Ђурића показује да је Крајачић заправо Титу организирао властиту, приватну тајну службу. Стево Крајачић је одмах 1945. у уреде на Дедињу поставио прислушне уређаје, тзв. крушке, које су, номинално, служиле за комуникацију између дужносника, али су де фацто биле прислушни апарати преко којих су Тито и његови поузданици знали гдје што тко говори. Дара Јанековић говори и о познатом логору:

“Питала сам га тко је пронашао Голи оток и је ли знао што се тамо догађа. Рекао је да га је он открио, заједно с кипаром Аугустинчићем. Аугустинчић је, наводно, тражио камен, а Стево ‘сигурно мјесто за информбироовце’. Црвена армија је већ била у Мађарској. Рекао је како су ‘морали интернирати информбироовце који би у случају напада СССР-а могли постати пета колона’, али да није знао што се тамо догађало, иако је био министар унутарњих послова. Према његовим ријечима, Голи оток није био под ингеренцијом Хрватске него Савезног министарства унутарњих послова. То их, наравно, не оправдава. Морали су знати јер се о томе у јавности већ шапутало…”

У којем ће облику ови записи – презентирани дио само је минијатурни комад велике грађе – угледати свјетло дана, још треба видјети. Дара Јанековић с Крајачићем је водила 87 разговора, снимљених на магнетофонску врпцу, прекуцаних на око 2000 картица текста… Треба бити стрпљив до објаве цјелине ових списа, а онда кренути у филигрански рад, истраживања, успоређивања исказа, провјере архива – ваљда ће до тада и Москва и Берлин припустити све заинтересиране…

ЦИА каже да је Стево Крајачић још од 1985. био најмоћнији шпијун

Из фришко декласифицираних архива америчке Средишње обавјештајне службе (ЦИА) види се да су, још средином 80-их, детаљно анализирали сукобе у државном врху тадашње СФРЈ. Дио тих опсежних и занимљивих докумената, а досад непознатих јавности, бави се обрачунима с, како кажу амерички аналитичари, “Титовим обавјештајцима”. Укључујући и ноторног Ивана Стеву Крајачића, посебно блиског Титу (извјештај је из листопада 1985., дакле пет година након Брозове смрти). Американци тврде да је без преседана рат који међусобно воде стари партијски, обавјештајни и полицијски високи кадрови.

Углавном то чине кроз мемоарске књиге које издају или рукописе који непрестано цуре у јавност, а пружају нове, сасвим непознате, погледе на догађаје и особе из раних дана југославенске револуције и ослободилачког рата. “Мрежа оптужби и контраоптужби превише је сложена да би се јасно објаснила у овом документу”, пише у извјештају који шеф ЦИА-е за Еуропу шаље ни мање ни више него главном равантељу агенције и његову замјенику.

Издвојено је неколико занимљивих афера и особних сукоба који су, без икакве сумње, занимљиви и из данашње перспективе. Ево дио о Крајачићу који је повезан с његовим реакцијама на тврдње обавјештајца и публициста Јосипа Копинича о томе да је Андрија Хебранг од 1942. био агент њемачкога Гестапоа те да су Совјети тај податак скривали од Тита. Тако су, тврди он, уцјењивали Хебранга да ради за Москву. Те тврдње учиниле су Копинича метом напада у Хрватској. “У недавном интервјуу Иван Стево Крајачић, Титов најближи конфидант у хрватској партији, обрушио се на Копиничеве тврдње да је он (Крајачић) био припадник совјетске војне обавјештајне службе у Југославији. Крајачић је ‘узвратио услугу’ Копиничу оптужујући га да служи ‘тко зна чијим страним интересима’ те да је заступао српске националистичке интересе у вријеме тврдог Ранковићева утјецаја”.

ЦИА такођер нагалашава да иза сукоба старих шпијуна стоје владајуће партијске структуре, које, под маском обрачуна из прошлости, заправо воде жестоке ратове за утјецај у својим републикама и републичким партијским организацијама. Дакле, брутална борба за власт која се збива само пет година прије почетка распада социјалистичке Југославије и стварања самосталних држава. ЦИА закључује да такве расправе (без спомињанаја распада СФРЈ) могу довести до “политичког и друштвеног процеса детитоизације уз могуће позиве за рехабилитацију свих оних који су били жртве комунистичких чистки без обзира на идеолошку позадину. Или заоштравање сукоба између заступника реформи и стаљинистичких рецидивиста у државном и партијском врху – Игор Алборгхети

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: