Иване револуцијо!

1 min read

6 сати ‎ ИН4С

Пише: Момчило Лековић, посланик Демократа

Видјех да си био на улици. Не на балкону власти, не у првим редовима моћи, не у одијелу министра МУП-а, не за говорницом предсједника Скупштине коју си нарочито обожавао, већ међу грађанима. Али не онако како си можда некада замишљао – не као лидер, не као глас народа, већ инкогнито, сакривен под капом, кријући се од камера и фотоапарата.
Ти, Иване, који си некада дијелио функције и милионе, сада се под капом кријеш и тражиш оставке? Кажеш – вријеме је за промјене? А гдје си био док се будућност грађана па и ових људи, међу којима се сада кријеш, продавала у диловима са тајкунима?
Ипак, није да нема ироније у свему овоме. Јер и већина оних око тебе, са којима си дијелио улицу, нијесу ништа друго до продужена рука истог оног режима који вас је годинама миловао. Само, они су изгледа храбрији од тебе.
Они вичу, протестују, праве се бунтовници, али и они добро знају ко им је давао задатке, ко их је постављао, ко их је учио како се режира “народни гнијев”.
А ти? Ти сад играш улогу разочараног грађанина, као да ниси годинама био међу онима који су кројили црногорску стварност. Од џемпераша и АБ револуције до заборављене Петље, Рамаде, Лименке, риволвинг картице, земљишта у Бјелопавлићима, депозита у Атлас Банци…
Али један детаљ те најбоље описује. Сјећаш ли се како је снијег 2012. године затрпао Црну Гору, како су села била одсјечена, како су људи остајали без струје, како су путеви били блокирани данима? И сјећаш ли се, Иване, шта ти је тада било најважније?
Сигурно се сјећаш Аеродрома Подгорица и командне акције коју си тада организовао. Сјећаш ли се како су твоје екипе хитно рашчишћавале писту док су грађани остајали блокирани? Како су све расположиве снаге биле ангажоване да се оспособи аеродром, не да би некаква помоћ стигла до угрожених, не да би хеликоптери евакуисали болесне, већ да би Мило (Ђукановић) могао да слети из Москве?
Тада си био моћан, Иване. Тада није било капе на глави, тада си имао овлашћења, тада су ти се сви склањали са пута. Тада се није питало колико кошта, колико је возила требало преусмјерити, колико је људи остало без помоћи, јер је било јасно – писта мора бити спремна за Шефа. И била је.
Данас те гледам међу грађанима, међу онима који нијесу ни свјесни колико је оваквих сцена режирано док си био на врху. Гледам те како окрећеш главу од камера, како повијаш рамена, како скриваш лице. Сада више немаш наредбе да издајеш, сада нема ко да рашчисти пут пред тобом. Сада, по први пут, осјећаш како је бити са оне стране моћи.
Али Иване, снијег се увијек отопи, а трагови остану. Остале су приче, остали су људи који памте.
Гледам те и питам се – осјећаш ли бар мало стида? Осјећаш ли тежину својих одлука, својих потписа, својих година у систему који је овај народ остављао без наде? Или си само помислио да ћеш, ако се провучеш кроз масу и ставиш капу, некако побјећи од сопствене прошлости?
Али знаш како кажу, Иване – можеш мијењати улоге, можеш бирати нове савезнике, можеш ићи на протесте, можеш се чак и крити од камера, можеш и стављати капе. Али од сопственог одраза у огледалу, од онога што си био и што си радио – од тога се не може побјећи.
То те чека свако јутро, Иване револуцијо.