Иванина беба (ВИДЕО)

Иванина беба (ВИДЕО) Пише: Протојереј Јован Пламенац Сахранисмо Иванину бебицу. Недавно је било, сјећамо се Иване Мећикукић, храбре Баранке која је са многим својим суграђанима покушала да сачува чемпресе поред барске Гимназије. Борба за живот барских чемпреса убрзо је попримила симболично значење борбе за будућност црногорске младежи. Ивана је мајка двије ћеркице, магистар енглеског језика и постојани, десетогодишњи, члан Бироа рада. Ивана живи у црногорској привредној, моралној и духовној пустоши, зна чије је она недјело, и не пристаје на такав живот и на такву будућност своје дјеце. На насиље барске полиције у њој се узбуркала крв њеног рода, Јоличића из Крњица у Црмници, вјековних црногорских крајишника. Рекла је полицајцима да је да је трудна, али они су је вукли по тлу. На Сретењење су је привели и одвели у барску болницу. Али, Иванина бебица већ се душом била сусрела са Богом. Ивана и њен муж Александар одољели су искушењу тражења кривца за смрт своје бебице. У земљи лажи и преваре није лако повјеровати у тврдњу било које државне институције, па ни правосудне, ни полицијске, ни здравствене и што год да они кажу не мора да значи да је тако. Ивана и Александар уважили су достојанство човјека свог покојног дјетета и нијесу се упустили у политизацију његовог страдања. Њихово неповјерење у државне институције веома брзо се показало оправданим: у већ увјежбаној шеми правде црногорског режима, умјесто полицајце насилнике, Тужилаштво, и то за кривично дјело, терети – Ивану. Ивана и Александар одлучили су да своју бебицу сахране. Нијесмо знали да ли је њихова бебица мушко или женско. Имала је само два мјесеца. Недостајало је још седам мјесеци да буде рођена. Знаменовали смо је именом – Мина. Опојали смо Божије створење Мину и положили га у гроб, да својим тјелашцем ту чека Други долазак Христов. И гробару су пошле сузе на очи. Никада још није сахранио нерођено дијете. У безмало свим државама свијета законом је дозвољено убити дијете до око три мјесеца старости. Довољно је само да то мајка затражи и да потпише свој захтјев. Дјецу коју љекари абортери раскомадају у материци, бацају у канализацију. У Римокатоличког цркви, у пуно градова свијета, спроводе литије од таквих болница, кланица дјеце, дуж канализације, до њеног исходишта. Све вријеме моле се Богу за душе те дјеце која су убијена у мајчиним утробама и чија тијела се ваљају кроз канализационе цијеви, измијешана са изметом и другим гадостима. Нерођену дјецу, у далеко већем броју него абортусом, мајке убијају такозваним средствима за контрацепцију, онима која не спрјечавају зачеће дјетета него му не допуштају да се усади у материцу и ту прехрани. Та ситна тјелашца ресорбују се у тијелима њихових мајки. Мајке овог времена тако постају својеврсни канибали. Вишак дјеце зачете у вантјелесној оплодњи, сву ону која претекну након што неколико њихових браће и сестара усаде у материцу, у болницама чувају у замрзивачима, за случај да таква мајка одлучи да понови поступак вјештачке оплодње, или их бацају. Много дјеце која су на тај начин унијета у материцу у њој умру, „не приме се“. Ивана и Александар затражили су од патолога да им врати тијело њиховог дјетета. Нијесу пристали да оно буде „медицински отпад“. Мина је човјек, не „плод“, не „дио мајчиног тијела“. Мина није нешто, Мина је неко. И Ти, читаоче, ако си словесан, помоли се Богу да у Своје наручје прими Минину душу. Помолимо се Богу и да скине скраму са разума родитеља који своју дјецу приносе на жртву Сатани: абортусом, употребом средстава за „контрацепцију“, вјештачком оплодњом... Нека би Минино страдање било жртва пред Богом на спас овоземаљских живота дјеце коју њихови родитељи намјеравају да убију, а Иванин и Александров однос према њиховом нерођеном дјетету примјер који ће пробудити обамрлу савјест родитеља убица своје дјеце.