Иво Андрић: Кад Црногорац загусла о Косову

Одломак из романа ,,На Дрини ћуприја“:

,,У једној пространој и сувој појати гори ватра на средини, управо догоријева, јер је од ње остала само још жерава која тиња у полумрачној просторији. Цио простор је испуњен димом и киселастим тешким задахом мокрог одијела и опанака и испаравањем тридесетак људских тјелеса. Све су то кулучари, сељаци из околине, хришћанска, кметовска сиротиња. Сви су каљави, покисли, премрени и брижни.

Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или просто гледају у жеравицу. Међу њима се однекуд нашао неки Црногорац, ухватили га сејмени на друму, па кулучи већ неколико дана, иако непрестано свима прича и доказује како је њему врло мучно и неприлично и како му образ не подноси ово аргатовање.

Сада је око њега окупљен највећи број будних сељака, нарочито млађих. Из дубоког џепа свог сивог гуња, Црногорац извлачи гусле, неугледне и мале као подланица, и кратко гудало. Један од сељака излази пред појату да чува стражу, да не наиђе ко од Турака. Сви гледају у Црногорца као да га сад први пут видe и у гусле које ишчезавају у његовим великим шакама.

Црногорац се савија; гусле су му у крилу, а главу од гусала притиште брадом, маже струну смолом и хуче у гудало; све је влажно и одвугло. И док обавља све те ситне радње, самосвјесно и мирно као да је сам на свијету, они га нетремице гледају.

Најпосле јекне први звук, резак и нераван. Узбуђење расте. А Црногорац подешава и почиње кроз нос да пушта глас и да њиме допуњава звук гусала. Све се слаже и све наговјештава чудну причу.

У једном тренутку, Црногорац, пошто је како-тако ускладио свој глас са гуслама, забаци одједном главу силовито и поносно, да му искочи јабучицa на мршавом врату и бљесну оштар профил при светлости, и пусти пригушен и отегнут звук: „Аааа – ааааааа!“ и одмах настави разговјетно и кликтаво:

Пије вино српски цар Стеване у Призрену мјесту питомоме, до њега су старци патријари. Четири су старца патријара и до њих је до десет владика и двадесет учтугли везира и по реду српски господари. Вино служи провизур Мијајло, а свијетли сестра Кандосија са њедара драгијем камењем…

Сељаци се све свише збијају око гусала, али без најамњег шума; дaх им се не чује. Сви трепћу очима, удивљени и забљештени. Трнци пролазе уз леђа, кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама стежу.

Црногорац везе и кити све брже и брже, све љепше и смелије, а мокри и расањени кулучари, занесени и неостељиви за све остало, прате пејсму као сопствену, љепшу и свијетлију судбину.“

Прочитајте још:

Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: