Из српске историје: Обука Гаврила Принципа

Пише: Драган Коларевић

На молбу Воје Танкосића, Драгиша М. Стојадиновић (1886 – 1968) учио је Гаврила Принципа и Трифка Грабежа вештини гађања из пиштоља на стрелишту код кафане „Смутековац”, у близини Вајфертове пиваре. То је данашње стрелиште код Београдског хиподрома.

Драгиша М. Стојадиновић је припадао Српској револуционарној акцији, основаној 1903. године (четнички покрет); био је водећи стрелац у Србији, правник, фотограф и филмски сниматељ, руководилац Филмске секције при министарству полиције на Солунском фронту. Министар полиције у то време био је Стојадиновићев таст Љуба Јовановић (1865 ‒1928) , професор Београдског универзитета, који је раније био и министар просвете.

На Солунском процесу (1917) сведочио је и Драгиша М. Стојадиновић. Према једним тумачењима сведочио је против Аписа, према другим, у његову корист. Сећања на догађаје пре Сарајевског атентата објављена су у „Гласнику“ Српског историјско-културног друштва „Његош“, у Чикагу 1974. године (свеска 33).

Страни фактор

Стојадиновићево сведочење је неправедно заборављено. Оно иде у прилог мишљењу да је чин који су извршили младићи из Босне на Видовдан 1914. године био спонтан, непромишљен, ирационалан.

Модерни тренинг

Воја Танкосић не само да је организовао обуку већ је и учествовао у њој. Према Стојадиновићевим речима, његова је дужност била да у револверском рову држи мету која представља војника стојећем ставу, а Драгиша је давао упутства како се гађа у стојећем, клечећем и лежећем ставу, док је мета била мирна. Затим су обучавани да из та три става гађају у покретну мету, коју је Танкосић носио дуж рова, прво лагано, па све брже и брже.

После обуке прешло се на вежбање са метом која је стајала у месту а Принцип је са другом морао да се разном брзином креће и да пуца у мету. Најзад се прешло на најтежи део обуке, када је Танкосић носио мету дуж рова, изненада је показивао, увлачио у ров и поново на друго место износио, а вежбачи су морали и сами да се крећу дуж рова на 30 „корачаји“ и да вребају и пуцају у мету кад се појави.

Обучити и заборавити

Вежбање је трајало више дана. Кад је после истрајне обуке све завршено са успехом, Драгиша М. Стојадиновић се опростио са „будућим четничким наставницима за обуку у гађању“ и не сањајући да ће ускоро чути да је прави циљ ове стрељачке вежбе био припрема за атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда.

До Видовдана 1914. године, када су убијени аустријски престолонаследник и његова супруга, Стојадиновић никад више није разговарао са Танкосићем о тим младићима, мада су били заједно скоро сваког дана. За њега је та обука била уобичајена, јер је и другим омладинцима давао „такве лекције“ и вежбао их да гађају пушкама и револверима.

„После Сарајевског атентата ја сам због објаве рата Аустрије, као резервни официр морао у свој пук, те се са Танкосићем нисам више никада састао да бих га питао за име тог другог нашег ученика. Танкосић је у рату био рањен на багрданским положајима и при евакуисању умро је. Сахрањен је у Трстенику“ – написао је Драгиша М. Стојадиновић.

Какав је стрелац био Принцип

„При нашим вежбама, друг Принципов, а то је вероватно био Трифко Грабеж, у више случајева је био сигурнији у погоцима и Принцип се много нервирао и љутио када би му се десило да промаши. Био је врло амбициозан, необично ревностан и истрајан и трудио се да покаже што бољи успех. Кад бисмо му се ми насмејали због већег броја промашаја, био је готов да заплаче од очајања. Нема сумње да је Принцип и пре и после вежбе вршио гађања где год му се пружила прилика. Отуда и више верзија о његовом вежбању“ – записао је Стојадиновић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: