Избор и изборници

Пише: Мишо Вујовић

И Пикси је био затечен промашајима и дезорјентисаном ноншаланцијом својих изабраника. Изгледао је као пробушена гумењача са неке нишке ливаде из седамдесетих. Ни налик оном дрчном Драгану Стојковићу, пуном оптимизма и самопоуздања.
Да ли се селектор није разумео са својим играчима или је поново “виша сила” умешала прсте ускоро ћемо сазнати. Евидентно је да је национални тим изневерио очекивања и по ко зна који пут шокирао нацију.

Фудбалска репрезентација Србије нас ни овог пута није изневерила фактором изненађења. Непријатног и отужног! Чак преко границе блама.
Под Пиксијевом командом српски репрезентативци још једном су на терену показали неспретност, конфузију и недостатак “култа репрезентације”, како је то дефинисао Здравко Мамић, фудбалски делатник који је свој успех са Динамом платио изгнанством у БиХ.
Мамић, је упозорио да српску репрезентацију, за разлику од Хрватске, воде менаџери, у шта смо се уверили сменом Славољуба Муслима уочи одласка на СП пре четири године, када га је буквално отерао “фудбалски маг” Славиша Кокеза доводећи у свему недораслог и неартикулисаног али послушног и за мешетаре профитног Крстајића, што је био невиђен преседан у фудбалском свету.

Пикси је у финишу квалификација направио подвиг вредан поштовања, стога су он и његови изабраници у Катар испраћени са невиђеном еуфоријом колективног оптимизма, као додатног импулса и подстрека њему и његовим изабраницима, који, нажалост, ни игром против, за класу бољег Бразила, још мање у надметању са жилавим Камеруном, то нису оправдали.

Камерунци су борбеношћу надоместили огромну разлику у квалитету, показујући како се изгара и игра под националном заставом. Управо је, такав приступ игри недостајао нашим ведетама у копачкама, лишеним осећања (част изузецима) личног и колективног достојанства.

Не желим да било кога увредим, али за врхунске професионалце какви су репрезентативци Србије, то је недопустив дилетантизам. Надам се ипак да ће се легендарни Пикси прибрати и против Швајцарске одиграти као против Португала у Лисабону.
Срчано, борбено и тимски. До задњег атома, како игра Новак Ђоковић, неприкосновени шампион тениса, господствен и отмен са пехаром или без њега.
Новак Ђоковић је узор нацији. И младим старијим генерацијама. Човек који ће се памтити и ван историје спорта.
А ко ће вас господо обожавати, а још мање упамтити. Носићете скупу одећу, пуне џепове и осећај емотивне изџепарености.
Памтиће вас старлете и певаљке и то не дуже од било ког платежног каваљера.
Памтиће вас, али не и поштовати ваши робовласници због огромног богаства које су им ваше брзе ноге и њихова покварена глава приуштиле.
Али ако одиграте храбро против Швајцарске, а то је више од игре, пре свега због албанизације те репрезентације и екстремистичких провокација Џаке, Шаћирија и њихових саиграча, искупили сте се за сва времена.

Сетите се Новака и његове борбе са три противника у једном мечу: гледаоцима, ривалом и судијама.
Ко нема срца нека сам одступи. Да не саплиће ни себе ни саиграче.
Ако могу Хрвати да приме гол у првом минуту и нокаутирају Канаду са 4:1, зашто ми, након преокрета, нисмо закуцали Камерун коме смо офсајд замкама поклонили два гола.
Хрвати нису квалитативно много боља репрезентација, али су неупоредиво кохерентнија и борбенија екипа у чему се огледа суштина њиховог успеха као још актуелног вице шампиона света.
Ако може Хрватска, зашто не би могла Србија.
Ако већина српских интернационалаца бриљантно игра у својим клубовима, а у репрезентацији подбацује – њима није место у националном тиму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: