Избор правих ријечи

Пише: Јован Лакићевић

Ваљда, као слободан човјек, никад нијесам волио извјештачене протоколе и „протоколарна“ понашања и говорена у таквим приликама: кад мораш да се суздржаваш да би некоме рекао истину. Још мање готово обавезне фракове у таквим приликама.
За мене који уважавам једино црногорску народну ношњу, у којој сам одрастао, а ево и дочекао озбиљне године, тако нешто било би испод части! С тога, као функционер Србије и Југославије, одбијао сам да идем на те испразне светковине у знаку сваковрсних протокола.
Правим овај подужи увод поводом извјесних реакција Милорада Додика, упућених Енглезима у некаквим „дипломатским мисијама“ у Сарајеву које су неки протоколарни чистунци, а и зомбирани Срби и србомрсци , пожурили да назову – скандалом!
Да будем искрен, као што сам и увијек на овом Порталу, морам да признам да ми Додик, од првог дана на функцији у Бањалуци, понајвише због тога што сам знао уз чију је помоћ и са каквом намјером западних политичких ментора дошао до мјеста Премијера уз само једноиг посланика у Парламенту Српске.
Ту се, међутим, десила, за наше прилике, једна готово неочекивана метаморфоза: од особе која је требало „да послужи сврси“, по диктату Епшдауна и других принудних управника колоније БИХ, па тиме и Српске, како би се Дејтонски споразум потпуно обезвриједио а злосрећна Босна ставила под шапу њихових фаворита муслимана, по новоме (трећи пут) Бошњака.

Односно, како би се Српска што више и потпуно одвојила од матице Србије. У ту сврху, за 25 година одузето је разним политикантским смицалицама , а каткад и присилом, преко 8о надлежности Српске!
Кад сам прије седам година свратио на Пале код мог пријатеља Мома Крајишника, који се тек био вратио из Хага, директно сам га питао – шта мисли о Додику, он ми је је као стари, опробаним дипломата, одговорио питањем: „А шта ти мислиш о њему“? Ја, коме дипломатски манири нијесу својствени (мада су могли бити), одговорио сам: „Додик је постао прави Србин, и ријечју и чињењем, тека кад му се фотеља заљуљала“!
Момо се од срца насмијао, али је остао без коментара. Можда у овом исказу гријешим душу, пошто у последњој деценији не познајем баш прилике у Бањалуци. Но, без обзира на могуће разлоге, Додик је израстао у политичара који почесто импонује, а многи су склони да га виде као уваженог српског националисту, који је приправан, не само ријечју и чином, у овом страшном и сваковрсном невремену по Русе и Србе, већ и животом да брани Српску! (Не бих волио да се двапут преварим.)
Милорад је, као незгодан сарадник, одавно непожељан у Вашингтону, дакле, код Амера. Одскора су и њему, члану Предсједништва БИХ, као и његовој колегиници, предсједници РС, Жељки Цвијановић, и наши стари и „провјерени пријатељи“), умало не рекох крвници, Енглези , забранили долазак у Лондон! „Шта ћу ја у Лондону,- рекло би се помало наивно, каза Жељка,- кад ми је много љепше у Бањалуци?“
Све што су рекли њих двоје, „у крајње недипломатском маниру“ пред новинарима, ја би потписао без двоумљења, па макар никад више не отишао до Лондона!
Рекли су, наиме, готово све битно, мада нијесу имали превише времена, од онога што ја, као новинар, покушавам на овом Порталу мјесецима да кажем о Енглезима као првим и највећим српским непријатељима!
Нећу да препричавам њихове исказе, можете их наћи, додуше у веома скраћеном обиму и на о вом Порталу, и, можда на Yu tubu. Оно што ме одушевило, јесте околност, да је Додик, без длаке на језику, побројао многа (наравно, не сва) енглеска непочинства на балканским просторима против Срба и српског корпуса, у последњих 200 година поентирајући да то, по овјешталој колонизаторској матрици и с пуно ентузијазма – и данас чине!
И да је за то нашао -праве ријечи!
Помињан је ту и онај самозвани Енлез, посматрач, Скот ли бијаше, па ми посјетиоци неће замјерити, због година, јер су за мене сви њихови „контролори“ у последње три деценије, били Скотови…
Можда би било довољно да вам кажем да их је Додик назвао „освједоченим манипулаторима“ али тиме од најаве у наслову и поднаслову не било ништа! Помињани су ту дакле, придјеви и придјевске именице, попут , мислим „старих крвомутника“, сталних антисрпских мутивода и нескривених непријатеља Срба и Србије, политичких циркусаната, и „сарајевских мешетара“ а за актуелног амбасадара, чије је име и за мене безвриједно, употријебио је епитет, који се у пољопривреди иначе веома цијени – ђубре!

Не бих, дакле, више ни да ублажавам, ни да цитирам, да не бих довео у неприлику колеге са Портала. Али, суштина је саопштена. Уз неизбјежни закључак. Господин Додик се заиста није много мучио и напрезо да неке актуелне појаве и неке особе из тамошњег енглеског тима, да не кажем људе, назове правим ријечима и правим именом!
Ова необична политичка епизода наводи ме на помисао да би и неки други наши политичари могли бар повремено, не поштујући уобичајену дипломатску етикецију, да искоче из „дипломатских фракова“и кажу нашим непријатељима, који нам не дају да узмемо ваздух, шта мислимо о њиховим, бар што се тиче Срба, ка(ни)балистичким намјерама.
То је, рекао бих, својствено српском менталитету, а вјерујем да би нас због тога бар мало више цијенили!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: