Избори у Црној Гори: Са Србијом никад – без Србије ништа
1 min readКолико год се црногорске власти заклињале у посвећеност демократији и европским, у последње време наглашено и атлантским, вредностима, протекли избори свакако нису допринели умивању имиџа Црне Горе, коју последње две и по деценије прати надимак „мафијашка држава“, и која је немерљив допринос теорији демократије дала тако што је на слободу избора успела да стави етикету са ценом, пише „Недељник“.
Док видео-записи који доказују механизме куповине гласова у Црној Гори више и не изненађују, црногорски избори су, после недавно одржаних хрватских избора, открили још један балкански апсурд. Колико год државе бивше Југославије, или бар оне у којима је први језик био српско-хрватски, креирале своје државне политике на страху од српског хегемонизма и спречавању мешања Србије у њихове унутрашње односе, на крају се испостави да избори у датим земљама не могу да се изведу до краја а да они сами у њих не увуку Србију, пише овај лист.
„Ђукановић ради исту ствар као и увек; прво је био Милошевић, па Коштуница, па Тадић, а у овој кампањи је улогу највећег непријатеља државности Црне Горе одиграла Русија – с тим што је у последњем моменту, када је догорело, Србија искоришћена да заплаши Црногорце“, каже Млађан Ђорђевић, некадашњи савјетник предсједника Србије док је ту функцију обављао Борис Тадић.
Ђорђевић наводи да угроженост, карта на коју игра Ђукановић није новост:
„Услови у којима су спровођени избори били су апсолутно недемократски. Режим је злоупотребљавао све државне ресурсе, полицију, службе, па и криминал, за свој интерес и зато се избори не могу сматрати демократским и слободним. Један од показатеља је и фарса са наводним терористима, што је искоришћено за креирање референдумске атмосфере у којој је Мило Ђукановић поново стао на браник Црне Горе и спасилац је од зле Србије. Такав спин је, очигледно, дао резултат. Да је ДПС освојио мандат или два мање, не би могао да формира владу, а управо је на том страху одређени број Ђукановићевих гласача који су разочарани влашћу извучен из апстиненције“, каже Ђорђевић. „А о каквој фарси је реч види се на снимцима ‘опасних терориста’ који су угрозили Црну Гору, поготово оне госпође од 70 година која је вероватно шампион Србије у каратеу и фул-контакту, и сигуран сам да је веома уплашила кршне Црногорце.“
Ђорђевић је нагласио да када су у питању избори у Србији, Виктор Орбан слободно долази на митинг Странке војвођанских Мађара да их подржи – што јесте нормално:
„Али ненормално је да Србија или неко из Србије не може чак ни да поздрави, а камоли да подржи странке које у Црној Гори заступају наш народ. Не видим шта су Срби у Црној Гори добили ‘најбољим односима’. Према уџбеницима у Црној Гори учи се да су Срби 1918. године били окупатори, а пошто су данас терористи у моди, нису више окупатори него терористи. И то је једина промена и велики успех побољшања односа двеју земаља“, каже Ђорђевић за „Недељник“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sustina i svi delatni mehanizmi nacionalne i drzavotvorne emancipacije Srba iz Crne Gore, Crnogoraca, u nezavisnu i medjunarodno priznatu drzavu – pociva i dugorocno oslanja na antisrpstvu, koje u pojedinim momentima kulminira svojevrsnom histerijom i patolskom mrznjom!?
Cinjenica je da separatisticki projekat, u biti legalan, nije dobio vecinsku podrsku, kako sa procentualnog stanovistao ( 50 posto od 50 posto izaslih na referendum! ), tako i zbog ozbiljnih sumnji u regularnost referendumskog procesa u cjelini.
Tako klimava i manjkava referendumska podrska za posledicu ima latentni strah i nesigurnost aktera nezavisnosti i kljucnih nosilaca nepromenjive vlasti, sto bitno ogranicava unutarnjopoliticki zivot i demokratiju, sa jedne, i usmjerava polje spoljnopolitickog djelovanja u veoma neartikulusanom i konfliktnom smjeru, sa druge strane.
Nepromenjivost vlasti i stalno podgrijavanje prizemnih antisrpskih strasti, imperativno se namecu kao jedini djelatni alat i mehanizam koji objezbedjuje neku vrstu statusa quo!
U nekoj dubljoj analizi perspektiva tako limitirane opstojnosti crnogorske drzave i anticipaciji daljih procesa, nedvosmisleno se namece, mozda pogresan, zakljucak da opstojnost crnogorske drzave u ovom formatu najdirektnije zavisi od personalnih parametara, sto je, uzgred receno, porazno ; dakle, od “ roka trajanja “ politicke grupacije okupljene oko Mila Djukanovica!!!
Koliko traju promoteri i akteri “ nezavisne „,
toliko ce u tom formatu trajati i drzava!
Ako i opstane kao nezavisna, sto nikome razumnom nije smetnja, svakako – posle ove politicke garniture, makar nece biti ANTISRPSKA!!!
Kako je sve to i moglo, i moralo drugacije, da je bilo pameti : nezavisna SRPSKA Crna Gora!
Kako nije, pa se sada svi cesemo i dje nas ne svrbi.
Jos se i mrzimo, kako je to neka necasova, grozna patologija!
A moglo je, da srece bilo … sve je ljudcki moglo.