Издаја земље као профитабилно занимање

Пише: Јован Лакићевић

Бар на овим нашим просторима одувијек се знало да је издаја отаџбине један од неопростивих, најтежих злочина, којега ће се стиђети и далеки потомци!

Последњих деценија, издаја земље  постала је, међутим, високо профитабилно занимање!  Примјера је, нажалост, безброј. Мало је оних који су учествовали у власти, у бившим југословенским,  а сада „самосталним“ државицама, а да се нијесу  од  такве, злочиначке  работе овајдили.

Неколико пута  сам на овом Порталу рекао, служећи се изворним подацима ондашње Савезне Удбе, да су петорица, од 8 чланова Предсједништва државе, уочи њеног, у САД планираног распада, (З.Бжежински) били на платном списку ЦИАе.

Та куповина издајника, наког крвавог распада заједничке државе, наравно, није престала. Проширила се, захваљујући новим „невладиним“ организацијама и разним, претежно Сорошовим фондовима.  А зашто и не би, кад се видјело да за издају нико не одговара! А да то може бити веома уносна дјелатност.

Судило се једино, колико знам,  једном начелнику Генералштаба (на нашу велику националну срамоту) који је ухваћен на дјелу. И добио је, ваљда, неку смболичну  казну, која се изриче за лакше саобраћајне прекршаје.

Његовим помоћницима није постављено ни  банално питање одговорности за многе нечасне работе у току ратa,  јер су били агенти двије најмоћније западне обавјештајне службе.( Један од њих ће, са др Весном Босанац, договарати  детаље и „кадрове“ за стријељање у Вуковару, а нешто касније, опет стријељање, овога пута неколико стотина  муслиманских заробљеника у Сребреници    у договору са двојицом- тројицом безбједњака Војске РС, на челу са пуковником Љ. Беаром…

Колико знам, никад се није поставило питање – ко је и како испоручивао (у товарима)  највеће војне и државне тајне бивше нам отаџбин Хагу! А камо ли – ко је зато одговарао.

Но, да се вратим на много важније питање – на нашу црну октобарску револуцију у Србији  и њене плаћене вође.  До данас, никад званично није поствљено питање  флагранте издаје земље,  а могло се бар очекивати, судећи  по  неким парламентарним најавама у оно вријеме.  А могло је, бар у наивном питању тужиоца, рецимо: колико је ко, од 18  вођа  ДОСа, добио пара од Монтгомерија из Будимпеште, или од ЦИА и Сороша  за издају и продају земље нашим будућим  колонијалним окупаторима?

ЦИА је признала да је за ову прљаву,  издајничку работу издвојила 7о милиона долара. А њихов тадашњи амбасадор Монтгомери, који је из Будимпеште руководио операцијом уклањања Милошевића, када су га новинари питали да ли је „извођачима (обојене) револуције“ исплаћено 100 милиона долара, кратко је одговорио: „Много, много више!“ Сорошев улог се готово уопште и не спомиње.

Из ове тужне издајничке братије, која нам је угасила банке и фабрике,  распродала земљу, а народ довела до просјачког штапа, све у име „еуроатлантских  вриједности“, издвојио бих једно име –  генерала Вука Обрадовића, који се тамо, на његову несрећу, нашао, претпостављам,  „по задатку“.  Најбољи питомац у класи, па потом, у чину пуковника, портпарол Генералштаба ЈНА, коме је рођени брат у Слобово вријеме, био предсједник Скупштине Србије, био је „прочитан“ од невољних колега и  њихових ментора, па елиминисан из  политике, а све су прилике, и из живота. . Прво је оптужен за мобинг, јер је, забога, неку колегиницу новинарку ухватио за ципелу док јој је придржавао мердевине да окачи  слике на зиду! Био је то „нечувен политички блам (!)“, послије чега је морао да поднесе оставку на функцију предсједника не знам ни које странке, да би потом напрасно умро!

Ово сам био дужан да кажем о Вуку, као човјеку и пријатељу, који ми је у ЦК СКЈ, док сам био на функцији шефа негдашњег АГИТПРОПа, помагао, крајем осамдесетих година, да  сузбијемо неке покушаје разбијања државе у најави, (акције „Младине“ и слично).

Но, да се вратим на оне који су издају земље дебело уновчили. Ту, несумњиво, спада и група  Г 17 плус (ваљда је у питању нека загонетна шифра) , са Лабусом и Динкићем на челу.  Ђелић им се, вазљда, придружио са малим закашењем . Ријеч је, не само о издајницима за паре, него и о страшним штеточињама, који су дебело (а и буквално) задужили Србију и Црну Гору!

Али, ако већ нијесам помињао Ђинђића, Драшковића, Вељу , Чанка и остале  октобарске револуционаре из „прве гарнитуре“ , не бих ређао ни њихове „помоћне раднике“ из Г 17. Поготово што бих морао да поменем и неколико гувернера, директора Народне банке и сл. Жао ми је само господина Млађена, који је спао на неку биједну плату од 10 хиљада еура мјесечно и то у некој руској банци, и  Б. Ђелића,  са теткиног кауча, који нас је одавно  увео у Еуропску унију, а да ми то  нијесмо ни примијетили!

Човјек (мислим на Динкића) који је заједно са Вељом и Братићем пронашао кипарске паре (више милијарди долара и марака), заслужио је, ваљда, бољу судбиину. Шта, није их пронашао? Али, био им је на трагу…

Директор ЈАТа, Жика Петровић и  часни и способни банкар Борка Вучић, који су у томе могли да им помогну, нестали су са овог свијета под загонетним околностима.  А шта је било са народним парама, кога то данас занима?

Није непознато је да се из тог „патротског гњезда“, Г 17,  неки и данас налазе у Влади Србије и у  значајним Владиним институцијама  радећи  за добробит оних који су их тамо делегирали и који, рекао бих, не желе превише добра  Србији. Пардон, или је желе као своју послушну колонију, са сјајним природним ресурсима и јефтином радном снагом. Комбинација каква се само пожељети може Не знам зашто бих се ја о томе бринуо, ако то, до данас није учинило нити једно српско тужилаштво…

Не бих, наравно, да помињем ни оне попут Влаховића, Бека, Мишковића, Космајца   и других који су се мало овајдили и у оним чувеним приватизацијама  који су нам уназадили  земљу за много година. Не бих да спомињем ни оног градоначелника Београда из „жутог“ племена,  са чудним псеудонимом „пет посто“. Не само због тога што га је наслиједио један који нам се ни данас не скида са екрана, а који би могао  да се крије под шифром  „619 милиона“.   Не бих због судбине часног и краброг борца против корупције и сваковрсног лоповлука, Верице Бараћ,  која је била на трагу многим  бескрупулозним пљачкашима , а умрла прерано, „природном смрћу“. Након ње, нијесмо имали такву неустрашиву личност, ни у једног грани власти, која би се упустила у беспоштедн у, али и ризичну борбу  са мафијашима и лоповима „на највишем новоу“! А њима,  и њима сличним „работницима“ није фалила ни длака с гла ве, колико је ли и покраде на банка их џепа!

И мени је, као и многима, буквално  мука од те приче.  Знам да су најстрашније пљачке и крађе покривене параграфима у  разним парламентима, али, неће бити да се баш ништа не може процесуирати.  Рецимо, ако је мост на Ади, у Београду коштао 2оо милиона евра више него што је било првобитно предвиђено, да ли је могуће да за то нико није одговарао? (У вријеме кад је градоначелник био човјек под управо споменутом шифром, пројектант моста био је предсједник Академије наука и умјетности…

Изградња једног  од аутопутева у Србији, договорена је недавно „у четири ока“, на министарском нивоу, по којој ће га градити једна америчка компанија, по цијени већој за 3оо милиона од кинеске понуде. Триста милиона, ситница…Показна вјежба нове власти са Мишковићем у притвору од неколико мјесеци – није успјела. И от така, колико памтим, нико ништа слично и не покушава.

Благородни и светосавски српски народ, једноставно није склон да слуша вишегодишње   оптужбе о страшној корупцији и пљачкама, а да за  то нико не одговара!

Извињавам се што сам, можда, не дао Господ,  бар на тренутак узнемирио успаване и потпуно равнодушне, безбједносне, тужилачке и судске органе у двије државице овим поводом  и обећавам да се то неће поновити!

Шта да се каже за такозване невладине организације?  Ни број им се не зна у Србији и Црној Гори. Ту су разне агенције, институти,  и друге фирме под  безазленим  именима, да се не би примијетило да су Сорошове или друге, сличне провинцијенције…  И да се не може ни из три пута погодити каква им је намјена.

Додатна невоља је у томе што наше владе, у обје државе, и у Србији и у Црној Шуми,  не знам по којим критеријумима, и саме финансирају оне  „невладине“, а најчешће – против владине организације! И то траје, не годинама, већ деценијама. Не бих овом приликом да спомињем ни Соњу Лихт, ни Соњу Бисерко, ни Наташу Кандић, чији је отац, како  се могло чути, учествовао , као официр ОЗНе у ликвидацији Митрополита Јоаникија на Букуљи…( Какве ли случајности.)

Занимљим  ми је случај  извјесне Јелене М.,  која је била   перјаница НАТО организације у Србији.  Послије једне ТВ емисије, у којој јој је, моја колегиница Ведрана Рудан рекла да је она и по причи, и по изгледу, најбољи антипропагатор НАТОа, споменута личност је промијенила и фризуру и изглед (уз помоћ ботокса) и идеологију – постала је  напрасно  бот актуелне власти. Дакле, са промјеном корита, стигла је и промјена „идеологије“. Сад чујем да је кандидат  за функцију не знам којег амбасадора! Аман, моја српска браћо у актуелној власти,  морали би сте да знате ону  нашу народну: ко једном изда то ће с великом вјероватноћом и поновити!

Оно што ми је кудикамо важније, рећи ћу и овом приликом.  У нашој братској Русији су све невладине, односно агентурне организације  већ неколико година – законом забрањене. Не знам због чега  је, и до кад ће, то бити недодирљива, забрањена зона у Србији и Црној Гори. Због чега  им се, у међувремену, не би бар објавила  сва примања са иностраних адреса.

У САД  су, такве организације (које су, иначе,  њихов изум) ако их уопште и има, означене, једноставно,  као стране агентуре. Код њих све може, код нас – мало сјутра!

А шта је с нама, у Србији и Црној Гори? Ми их, уз њихове налогодавце, за чије интересе и по чијим упуствима дјелују, по правилу против интереса српског народа, такође финанасирамо као „наше“. Невјероватно! И, понављам,  ко зна докле…

У Црној Шуми  је, ипак, нешто друкчија ситуација него у Србији…  Западним агентурама није било потребно да плаћају издајнике, да би спровели оно што им се диктира, мада, наравно, има и таквих. Ту је примијењен рецепт из Латинске Америке и са још неких дестинација.  Дозвољен је шверц дувана, па, нешто касније и опијата, као и пљачка своје државе. И то је била цијена за продају сопствене отаџбине! Уз апсолутну послушност корисника ове колонијалне милости.  (С тим у вези је био и муњевит упис Црне Шуме у злочиначку НАТО организацију.)  Поглавникова камарила деценијама се држала тог „принципа“.  И, чини се, да нијесу лоше прошли.

Видим да је Поглавник,  ових дана, био  поново у Дубајију.  Прије двије године та је посјета била безуспјешна. Знајући понешто о томе  из прве руке, рекао сам на овом Порталу да је тада Поглавник хтио  да узме „својих“ похрањених  двије милијарде евра, а да су му домаћини „понудили“ само 10 посто. Кад се Поглавник побунио , одговор је био – пет одсто!

Не знам да ли ће овога пута Поглавник бити срећније руке,  али се Црна Гора не може превише надати да ће од тих опљачканих, покрадених или шверцом намакнутих  пара  икад ишта стићи у Црну Гору! Поготово што тако нешто, у заробљеној Црној Шуми,  нема ко ни да покрене! Пљачкаши и злочинци су, у обје државе, изгледа – законом заштићени,  нека ми Господ опрости – као свете краве!

Правда, или божја казна, обично стигну „заслужне“ починиоце разних злодјела, од издаје до пљачке сопственог народа. Али, што се тиче побројаних злочина, све су прилике да ћемо се начекати. Или, можда, за њих, у нашим законима, не постоје параграфи? У том случају, џабе и ова прича…

Прочитајте ЈОШ:

Дедијерове белешке о Америци

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: