Izdaja zemlje kao profitabilno zanimanje

Piše: Jovan Lakićević

Bar na ovim našim prostorima oduvijek se znalo da je izdaja otadžbine jedan od neoprostivih, najtežih zločina, kojega će se stiđeti i daleki potomci!

Poslednjih decenija, izdaja zemlje  postala je, međutim, visoko profitabilno zanimanje!  Primjera je, nažalost, bezbroj. Malo je onih koji su učestvovali u vlasti, u bivšim jugoslovenskim,  a sada „samostalnim“ državicama, a da se nijesu  od  takve, zločinačke  rabote ovajdili.

Nekoliko puta  sam na ovom Portalu rekao, služeći se izvornim podacima ondašnje Savezne Udbe, da su petorica, od 8 članova Predsjedništva države, uoči njenog, u SAD planiranog raspada, (Z.Bžežinski) bili na platnom spisku CIAe.

Ta kupovina izdajnika, nakog krvavog raspada zajedničke države, naravno, nije prestala. Proširila se, zahvaljujući novim „nevladinim“ organizacijama i raznim, pretežno Sorošovim fondovima.  A zašto i ne bi, kad se vidjelo da za izdaju niko ne odgovara! A da to može biti veoma unosna djelatnost.

Sudilo se jedino, koliko znam,  jednom načelniku Generalštaba (na našu veliku nacionalnu sramotu) koji je uhvaćen na djelu. I dobio je, valjda, neku smboličnu  kaznu, koja se izriče za lakše saobraćajne prekršaje.

Njegovim pomoćnicima nije postavljeno ni  banalno pitanje odgovornosti za mnoge nečasne rabote u toku rata,  jer su bili agenti dvije najmoćnije zapadne obavještajne službe.( Jedan od njih će, sa dr Vesnom Bosanac, dogovarati  detalje i „kadrove“ za strijeljanje u Vukovaru, a nešto kasnije, opet strijeljanje, ovoga puta nekoliko stotina  muslimanskih zarobljenika u Srebrenici    u dogovoru sa dvojicom- trojicom bezbjednjaka Vojske RS, na čelu sa pukovnikom LJ. Bearom…

Koliko znam, nikad se nije postavilo pitanje – ko je i kako isporučivao (u tovarima)  najveće vojne i državne tajne bivše nam otadžbin Hagu! A kamo li – ko je zato odgovarao.

No, da se vratim na mnogo važnije pitanje – na našu crnu oktobarsku revoluciju u Srbiji  i njene plaćene vođe.  Do danas, nikad zvanično nije postvljeno pitanje  flagrante izdaje zemlje,  a moglo se bar očekivati, sudeći  po  nekim parlamentarnim najavama u ono vrijeme.  A moglo je, bar u naivnom pitanju tužioca, recimo: koliko je ko, od 18  vođa  DOSa, dobio para od Montgomerija iz Budimpešte, ili od CIA i Soroša  za izdaju i prodaju zemlje našim budućim  kolonijalnim okupatorima?

CIA je priznala da je za ovu prljavu,  izdajničku rabotu izdvojila 7o miliona dolara. A njihov tadašnji ambasador Montgomeri, koji je iz Budimpešte rukovodio operacijom uklanjanja Miloševića, kada su ga novinari pitali da li je „izvođačima (obojene) revolucije“ isplaćeno 100 miliona dolara, kratko je odgovorio: „Mnogo, mnogo više!“ Sorošev ulog se gotovo uopšte i ne spominje.

Iz ove tužne izdajničke bratije, koja nam je ugasila banke i fabrike,  rasprodala zemlju, a narod dovela do prosjačkog štapa, sve u ime „euroatlantskih  vrijednosti“, izdvojio bih jedno ime –  generala Vuka Obradovića, koji se tamo, na njegovu nesreću, našao, pretpostavljam,  „po zadatku“.  Najbolji pitomac u klasi, pa potom, u činu pukovnika, portparol Generalštaba JNA, kome je rođeni brat u Slobovo vrijeme, bio predsjednik Skupštine Srbije, bio je „pročitan“ od nevoljnih kolega i  njihovih mentora, pa eliminisan iz  politike, a sve su prilike, i iz života. . Prvo je optužen za mobing, jer je, zaboga, neku koleginicu novinarku uhvatio za cipelu dok joj je pridržavao merdevine da okači  slike na zidu! Bio je to „nečuven politički blam (!)“, poslije čega je morao da podnese ostavku na funkciju predsjednika ne znam ni koje stranke, da bi potom naprasno umro!

Ovo sam bio dužan da kažem o Vuku, kao čovjeku i prijatelju, koji mi je u CK SKJ, dok sam bio na funkciji šefa negdašnjeg AGITPROPa, pomagao, krajem osamdesetih godina, da  suzbijemo neke pokušaje razbijanja države u najavi, (akcije „Mladine“ i slično).

No, da se vratim na one koji su izdaju zemlje debelo unovčili. Tu, nesumnjivo, spada i grupa  G 17 plus (valjda je u pitanju neka zagonetna šifra) , sa Labusom i Dinkićem na čelu.  Đelić im se, vazljda, pridružio sa malim zakašenjem . Riječ je, ne samo o izdajnicima za pare, nego i o strašnim štetočinjama, koji su debelo (a i bukvalno) zadužili Srbiju i Crnu Goru!

Ali, ako već nijesam pominjao Đinđića, Draškovića, Velju , Čanka i ostale  oktobarske revolucionare iz „prve garniture“ , ne bih ređao ni njihove „pomoćne radnike“ iz G 17. Pogotovo što bih morao da pomenem i nekoliko guvernera, direktora Narodne banke i sl. Žao mi je samo gospodina Mlađena, koji je spao na neku bijednu platu od 10 hiljada eura mjesečno i to u nekoj ruskoj banci, i  B. Đelića,  sa tetkinog kauča, koji nas je odavno  uveo u Europsku uniju, a da mi to  nijesmo ni primijetili!

Čovjek (mislim na Dinkića) koji je zajedno sa Veljom i Bratićem pronašao kiparske pare (više milijardi dolara i maraka), zaslužio je, valjda, bolju sudbiinu. Šta, nije ih pronašao? Ali, bio im je na tragu…

Direktor JATa, Žika Petrović i  časni i sposobni bankar Borka Vučić, koji su u tome mogli da im pomognu, nestali su sa ovog svijeta pod zagonetnim okolnostima.  A šta je bilo sa narodnim parama, koga to danas zanima?

Nije nepoznato je da se iz tog „patrotskog gnjezda“, G 17,  neki i danas nalaze u Vladi Srbije i u  značajnim Vladinim institucijama  radeći  za dobrobit onih koji su ih tamo delegirali i koji, rekao bih, ne žele previše dobra  Srbiji. Pardon, ili je žele kao svoju poslušnu koloniju, sa sjajnim prirodnim resursima i jeftinom radnom snagom. Kombinacija kakva se samo poželjeti može Ne znam zašto bih se ja o tome brinuo, ako to, do danas nije učinilo niti jedno srpsko tužilaštvo…

Ne bih, naravno, da pominjem ni one poput Vlahovića, Beka, Miškovića, Kosmajca   i drugih koji su se malo ovajdili i u onim čuvenim privatizacijama  koji su nam unazadili  zemlju za mnogo godina. Ne bih da spominjem ni onog gradonačelnika Beograda iz „žutog“ plemena,  sa čudnim pseudonimom „pet posto“. Ne samo zbog toga što ga je naslijedio jedan koji nam se ni danas ne skida sa ekrana, a koji bi mogao  da se krije pod šifrom  „619 miliona“.   Ne bih zbog sudbine časnog i krabrog borca protiv korupcije i svakovrsnog lopovluka, Verice Barać,  koja je bila na tragu mnogim  beskrupuloznim pljačkašima , a umrla prerano, „prirodnom smrću“. Nakon nje, nijesmo imali takvu neustrašivu ličnost, ni u jednog grani vlasti, koja bi se upustila u bespoštedn u, ali i rizičnu borbu  sa mafijašima i lopovima „na najvišem novou“! A njima,  i njima sličnim „rabotnicima“ nije falila ni dlaka s gla ve, koliko je li i pokrade na banka ih džepa!

I meni je, kao i mnogima, bukvalno  muka od te priče.  Znam da su najstrašnije pljačke i krađe pokrivene paragrafima u  raznim parlamentima, ali, neće biti da se baš ništa ne može procesuirati.  Recimo, ako je most na Adi, u Beogradu koštao 2oo miliona evra više nego što je bilo prvobitno predviđeno, da li je moguće da za to niko nije odgovarao? (U vrijeme kad je gradonačelnik bio čovjek pod upravo spomenutom šifrom, projektant mosta bio je predsjednik Akademije nauka i umjetnosti…

Izgradnja jednog  od autoputeva u Srbiji, dogovorena je nedavno „u četiri oka“, na ministarskom nivou, po kojoj će ga graditi jedna američka kompanija, po cijeni većoj za 3oo miliona od kineske ponude. Trista miliona, sitnica…Pokazna vježba nove vlasti sa Miškovićem u pritvoru od nekoliko mjeseci – nije uspjela. I ot taka, koliko pamtim, niko ništa slično i ne pokušava.

Blagorodni i svetosavski srpski narod, jednostavno nije sklon da sluša višegodišnje   optužbe o strašnoj korupciji i pljačkama, a da za  to niko ne odgovara!

Izvinjavam se što sam, možda, ne dao Gospod,  bar na trenutak uznemirio uspavane i potpuno ravnodušne, bezbjednosne, tužilačke i sudske organe u dvije državice ovim povodom  i obećavam da se to neće ponoviti!

Šta da se kaže za takozvane nevladine organizacije?  Ni broj im se ne zna u Srbiji i Crnoj Gori. Tu su razne agencije, instituti,  i druge firme pod  bezazlenim  imenima, da se ne bi primijetilo da su Sorošove ili druge, slične provincijencije…  I da se ne može ni iz tri puta pogoditi kakva im je namjena.

Dodatna nevolja je u tome što naše vlade, u obje države, i u Srbiji i u Crnoj Šumi,  ne znam po kojim kriterijumima, i same finansiraju one  „nevladine“, a najčešće – protiv vladine organizacije! I to traje, ne godinama, već decenijama. Ne bih ovom prilikom da spominjem ni Sonju Liht, ni Sonju Biserko, ni Natašu Kandić, čiji je otac, kako  se moglo čuti, učestvovao , kao oficir OZNe u likvidaciji Mitropolita Joanikija na Bukulji…( Kakve li slučajnosti.)

Zanimljim  mi je slučaj  izvjesne Jelene M.,  koja je bila   perjanica NATO organizacije u Srbiji.  Poslije jedne TV emisije, u kojoj joj je, moja koleginica Vedrana Rudan rekla da je ona i po priči, i po izgledu, najbolji antipropagator NATOa, spomenuta ličnost je promijenila i frizuru i izgled (uz pomoć botoksa) i ideologiju – postala je  naprasno  bot aktuelne vlasti. Dakle, sa promjenom korita, stigla je i promjena „ideologije“. Sad čujem da je kandidat  za funkciju ne znam kojeg ambasadora! Aman, moja srpska braćo u aktuelnoj vlasti,  morali bi ste da znate onu  našu narodnu: ko jednom izda to će s velikom vjerovatnoćom i ponoviti!

Ono što mi je kudikamo važnije, reći ću i ovom prilikom.  U našoj bratskoj Rusiji su sve nevladine, odnosno agenturne organizacije  već nekoliko godina – zakonom zabranjene. Ne znam zbog čega  je, i do kad će, to biti nedodirljiva, zabranjena zona u Srbiji i Crnoj Gori. Zbog čega  im se, u međuvremenu, ne bi bar objavila  sva primanja sa inostranih adresa.

U SAD  su, takve organizacije (koje su, inače,  njihov izum) ako ih uopšte i ima, označene, jednostavno,  kao strane agenture. Kod njih sve može, kod nas – malo sjutra!

A šta je s nama, u Srbiji i Crnoj Gori? Mi ih, uz njihove nalogodavce, za čije interese i po čijim upustvima djeluju, po pravilu protiv interesa srpskog naroda, takođe finanasiramo kao „naše“. Nevjerovatno! I, ponavljam,  ko zna dokle…

U Crnoj Šumi  je, ipak, nešto drukčija situacija nego u Srbiji…  Zapadnim agenturama nije bilo potrebno da plaćaju izdajnike, da bi sproveli ono što im se diktira, mada, naravno, ima i takvih. Tu je primijenjen recept iz Latinske Amerike i sa još nekih destinacija.  Dozvoljen je šverc duvana, pa, nešto kasnije i opijata, kao i pljačka svoje države. I to je bila cijena za prodaju sopstvene otadžbine! Uz apsolutnu poslušnost korisnika ove kolonijalne milosti.  (S tim u vezi je bio i munjevit upis Crne Šume u zločinačku NATO organizaciju.)  Poglavnikova kamarila decenijama se držala tog „principa“.  I, čini se, da nijesu loše prošli.

Vidim da je Poglavnik,  ovih dana, bio  ponovo u Dubajiju.  Prije dvije godine ta je posjeta bila bezuspješna. Znajući ponešto o tome  iz prve ruke, rekao sam na ovom Portalu da je tada Poglavnik htio  da uzme „svojih“ pohranjenih  dvije milijarde evra, a da su mu domaćini „ponudili“ samo 10 posto. Kad se Poglavnik pobunio , odgovor je bio – pet odsto!

Ne znam da li će ovoga puta Poglavnik biti srećnije ruke,  ali se Crna Gora ne može previše nadati da će od tih opljačkanih, pokradenih ili švercom namaknutih  para  ikad išta stići u Crnu Goru! Pogotovo što tako nešto, u zarobljenoj Crnoj Šumi,  nema ko ni da pokrene! Pljačkaši i zločinci su, u obje države, izgleda – zakonom zaštićeni,  neka mi Gospod oprosti – kao svete krave!

Pravda, ili božja kazna, obično stignu „zaslužne“ počinioce raznih zlodjela, od izdaje do pljačke sopstvenog naroda. Ali, što se tiče pobrojanih zločina, sve su prilike da ćemo se načekati. Ili, možda, za njih, u našim zakonima, ne postoje paragrafi? U tom slučaju, džabe i ova priča…

Pročitajte JOŠ:

Dedijerove beleške o Americi