Изгнаник

Пише: Мишо Вујовић

Ово је омаж писцу жртви вековне тескобе једног бића поцепане душе. Његова лична драма осликава десетине или стотине хиљада судбина код којих је прађедовски грех превере прерастао у кошмар који лече канцерогеном мржњом према свему што их подсећа на оно што у дубини свог располићеног бића јесу.

Исламизација или турчење сматрано је као тежак облик издаје националног идентитета на просторима окупираним од стране Агарјана или Турака.

Сличан процес унијаћења одвијао се под покровитељством Аустроугарске монархије насилно, настављен крвавим покрштавањем Срба у Независној држави Хрватској с размерама геноцида, крунисан у СФРЈ атеизмом као новом врстом превере која ће наставити уситњавање српског духовног и националног корпуса рађајући нове нације и државе са огромним антисрпским набојем и кризом идентитета детерминисаном непријатељством и патолошким анимозитетом према свом пореклу или суштинском националном бићу из ког су изникле те сурогат нације.

Читам поново, после четврт века докуметаристички роман мог почившег пријатеља Иса Калача, „Изгнаник“ чији је главни јунак Стеван Перовић Цуца, песник, сенатор и сердар, Његошев сестрић, зверски убијен у Цариграду по налогу књаза Данила. О том колосу писали су Стефан Митров Љубиша, Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Владана Ђорђевић, Трифун Ђукић, Илија Петровић...

Али нико није писао о сличној судбини још једног младог, образованог сердара и сенатора Михајла Пламенца убијеног у Цариграду по налогу књаза Николе.

За разлику од Стевана Перовића чија ликвидација је била политички мотивисана сукобом Његошевог брата Пера и књаза Данила, повод за убиство сердара Михајла био је шићаржијски порив књаза Николе да богато удоми књегињу Олгу ћерку свог стрица књаза Данила која је била заљубљена и готово заручена за овог отменог младог сенатора и дипломату.

Исо Калач и сам изгнаник из Сарајева у време када претаче на папир трагичну судбину Његошевог сестрића, у уводу цитира последње речи песника, који склапа очи на рукама Хасана Куча:

“ Ја умирем,све је смртно природе је ово глас

Данас мене, ево, стиже, а сјутра ће редом вас“.

Том убиству припомогао је и руски конзул у Цариграду Никита Сибиров, што потврђује да у атентатима и превратима увек учествује трећи и јачи, а главни егзекутор Вукман Полимац за ту прилику, по наговору Књаза, преобратио се у ислам. Калач подсећа да су се у атентату прославили поп Илија Кусовац и извесни Андрија Смокавац.

Ратних деведесетих у Игалу, где је нашао прибежиште, дружио сам се са Исом – изгнаником, рођеним у селу Калаче између Берана и Рожаја, бившим Сарајлијом, побуњеником против исламизације Босне и Херцеговине, повратником коренима – Милачићима из Куча, под чије окриље је покушавао да смести устрепталу душу.

„ И овде и тамо, драги пријатељу, ја сам отпадник. Бивши човјек коме је кућа заждивена, огњиште угашено, живот разорен, памћење одузето, прошлост сахрањена. Ја тињам и догоријевам на згаришту сопствених илузија и заблуда. Спржили су ми наду. Моју отаџбину су, ликвидирали гмизавци истог карактера као и они што у Цариграду убише Стевана. То су црви притајени у утроби добро храњени и припремани да насрну чим се организам мало уздрма. Ђе ћемо ми кукавци без домовине? Под чију стреху да склонимо главу? У коју богомољу душу да отворимо?“

Сам без породице дома, с неколико пријатеља и једним жбиром који се по задатку са њим спријатељио, патио је и призивао куршум који су му као „издајнику“ из Сарајева најављивали.

„Не руши мој град Нероне“, поручио је Алији. Разочаран једне ноћи на тераси кафеа „Бос“ у Игалу, након одласка Стевана Раичковића од стола, пред којим није имао нападе депресије, рекао ми је: „Ако ме убију биће то моја највећа победа у животу“.

Роман је још био у рукопису, добри и несрећни Видоје Конатар уредник Побједе, издавача дела, држао је тензију да што пре заврши књигу. Тако сам у више наврата слушао тек исписане странице, помешане са његовом унутрашњом драмом, патњом за децом и породицом у Сарајеву.

„Сви моји Калачи знају да смо Милачићи из Куча“, али то су моји рођаци дубоко закопали, а мене као губавца одбацили. Животна драма Иса Калача, помешана са трагичним сликама грађанског рата, у мени је искристалисала суштину сукоба изазваних кризом идентитета до тада непознате категорије младом неискусном човеку, баченом у крваву бујицу потиснутих страсти и нерашчишћених рачуна успаваних у хромозомима људи располућених и рођењем осуђеним на немир и тескобу.

Постало ми је јасно зашто су наши обрачуни овако истребљујуће сурови, без компромиса набијени свесном мржњом и страхом у подвести.

Исо је страдао као сведок. И то не било какав!? Он је сведочио прађедовски грех: превере, слабости, спасавања, похлепе, ината, мржње…

Покушао је да отвори очи браћи у чијој је свести, помућеној паником од истине, то сведочење изазивало презир и гађање:

„Ишао сам уплашен, испрепадан, држао затворена уста, бојао се сусрета са људима и узалудно се надао да избјегнем зло, очувам породицу, мир и тишину као највећу светињу. И све ми уништише, разбише, разорише и отуд ме изгнаше“.

Тако устрептао и хаотичан, константно уплашен за своје најмилије у Сарајеву, често депресиван, али уз лозу надахнут и наративан, у собичку хотела РВИ где је у почетку био смештен, написао је роман „Изгнаник“.

Он пати за државом која му је била једини кров, разарају га одбаченост од браће, резервисаност код познаника, подозривост хистеричне масе деформисаних комунистичких слепаца напрасно трансформисаних у националисте, запенушене мржњом и острашћеношћу.

„Понеко ми се кроз шалу неко гласне ђе си Турчине. Насмијем се кријући у себи грч срца на ту неукусну шалу. Питам се какве везе ја имам са Турском? Ко то у мојим Калачима у Рожају, Пазару, Тутину или Сарајеву не зна ко су му преци “, говорио је тихо полупијан гледајући ме замућеним погледом у ком је увек висило питање: „Зашто сте нас одбацили и дозволили да постанемо оружје у рукама оних који нас “воле” истим интезитетом као и све остале Србе?

У епилогу књиге Исо је написао епитаф за живота у ком се каже :

„С једне стране зида гледају ме Раде Томов и Стеван Андријин, а с друге отац Хабо и дјед Рахман – Раде…“

Тако располућен уснио је Исо Калач свој вечни сан опраштајући се изгнаничким јецајем у епитафу за живота.

„Мртав је Исо

и мртав је његов сан.

У поворци мртви дани јаве,

Њему више никад не може да сване.

Сарајево бехарати твога,

што уради од сина Хабовога?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: