Изгорјелог ништа не запали

Пише: Емило Лабудовић

Свих ових дана осјенчених застрашујућом сјенком короне траје једно, на моменте дегутантно, такмичење у облицима, мјери и процентима захвалности медицинском особљу које је истурено на прву линију фронта и којима, као некад са Љубиног гроба, нема повлачења. Кренуло је тапшањем по раменима, онда аплаузима са тераса (и неки медицинари су аплаудирали Њему са земље), а онда се утрка преселила у Парламент. Пљуште ламенти и проценти са једне и апсолутна лакоћа игнорисања с друге стране. Са већ стандардизованим исходом вишка воље једних и мањка руку других.

Сада када здравствени егзодус јењава, прилика је да се стање у здравству сагледа објективно и без емоција. А чињенице су следеће. Подгорица и даље нема Градску болницу. Нема ни модерну Инфективну клинику. Нема ни Клинику за неуропсихијатрију (коњушнице краља Николе рачунати у то испод је сваког достојанства). Опремљеност за ванредна стања је недовољна. Фали и кадрова, нарочито оних вишег образовног и стручног нивоа, а и то што има свакодневно се осипа.

Ипак, медицинари су, опет, урадили своје. И без лаичких аплауза јер њихов рад могу да оцијене само они јер су за то једини стручни и позвани. И, поштено речено, нијесу урадили ништа више од онога што раде сваког боговјетног дана и ноћи. Суботом, недељом, празницима, свецима… без одмора и умора. Радили су оно на шта су се заклели примајући диплому Медицинског факултета. Лијечили су. А то што су били изложени опасности да буду инфицирани то је њихов свакодневни ризик и изазов, и изван пандемије. Као што и свако друго занимање има своје ризике и изазове. Просто, „иде у рок службе“.

Дакле, они су обични хероји свих наших дана и година кад успију да преваре болест и смрт, и кривци и трагичари кад им то не пође за руком. Зато је понижавајуће сјетити се њихових напора, њиховог доживотног школовања, њихових вишесатних операција, даноноћног бдјења над животом, њиховим радостима кад пацијента пресељавају са Интезивне и њихове туге кад га прекривају чаршафом, само с времена на вријеме и увијек у невријеме. И срамота су сви проценти, колико год били искрени и добронамјерни. Јер, и 25 посто на њихових просјечних 400 износи једва 100 евра, а Верица је примала 200 дневно. Срамота, јер један субспецијалиста са свим својим знањем и звањем једва може да добаци четвртину плате једног партијског шиљокурана који је на челу фирме која из године у годину тоне све дубље и у блато вуче васколики црногорски буџет.

У једној трулој економији заснованој на криминалу и позајмицама, у друштву у којем знање увијек губи битку пред звањем, у којем је партијска књижица вреднија од свих диплома најпрестижнијих факултета медицине, у држави и систему односа који тешко воњају на корупцију, непотизам, диктатуру незнања над зањем, ни ЗДРАВСТВО не може бити ЗДРАВО. А показало се, у то су се увјерили и у неокапиталистичком свијету, да БЕЗ ЈАВНОГ ЗДРАВЉА НЕМА ЗДРАВЕ НАЦИЈЕ!!!

А да би здравство оздравило неопходно је да оздрави држава. Стање је хронично и већ улази у фазу када је неопходан хитан и дубок рез како би се рак који нас нагриза деценијама одстранио. Да се успостави апсолутни и дуотрајни карантин за оне који су ову несрећну државу заразили вирусом горим од короне. Медицинари то најбоље знају. И кад им се аплаудира и кад аплаудирају. У противном, пријети нам свеукупна агонија. Да се успостави реална и поштена релација између свих чинилаца друштва, да се поштено процијени јесу ли овој несрећној држави неопходнији они који, макар и на силу, аплаудирају или Онај коме се (силом или драговољно) аплаудира.

До тада, кад и ако то „тада“ икад дође, манимо се процената и јадиковки над судбином здравства од приике до неприлике. Јер, овдје никад није био „жал на мали колико на криви дио“. А док се то не деси, док се криво не исправи, капу доље пред сестрама које су више него праве сестре, пред љекарима какве су Љиљана Драгић, Оља Бошковић, Марина Ратковић, (списак би био дужи од колумне). И без „коронарног“ аплауза јер оне и ини други на њега свакодневно имају право.

Прочитајте ЈОШ:

Знаменити математичар Михаило Петровић Алас

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: