Излив дестилисане мржње

1 min read

9 месеци ‎ ИН4С

Пише: Јован Лакићевић

И Цетиње је добило ОСКАРА!, али, бојим се, да се њиме неће ни много, ни дуго поносити! Јер, овај цетињски Оскар има и презиме – Хутер, које помало вуче на швапско.
Испоставило се да јесте и да је унук санитетског чиновника, потпоручника злогласне Аустроугарске, са истим, ђедовим именом.
Ђед се на пропутовању заљубио у једну Цетињанку, а, наводно, и у Николину Црну Гору, па је ријешио да ту и остане. Данас би, вјероватно, био поносан на свог унука (неки кажу – праунука), но, свеједно, важно је да су гени проговорили!
Претходни Оскар био је чиновник на Двору, када су његови сународници вјежбали топовско гађање у Котору. Мета је била – Његошева Ловћенска капела!
Погодили су је из неколико пута, и разрушили, док је Бокељска морнарица, данас заштићена као национално добро Црне Горе, тим поводом – играла коло!
Но, да не ширим причу. Колико јуче, док је овај потоњи Оскар , у име „слободарског Цетиња“ , грмио на сједници црногорског Парламента, попут оних топова из Котора, против свега што је српско, а посебно против Предсједника Скупштине, и сам сам се осјећао, благо речено, нелагодно.
Гледајући ТВ пренос, ухватио сам себе како се, инстинктивно ваљда, окрећем около, несвјесно тражећи какав штап, или флашу, да их употребим у нужној самоодбрани! Толико је Оскарова дестилисана, патолошка, антисрпска мржња била готово опипљива, да је стигла и до нас, недужних и невољних посматрача цетињских збивања…
На тренутак сам помислио на његове сународнике, генерала Поћорека , или Макензена, и њихове говоре Аустроугарској армади 1.914. приликом њиховог похода на Србију и Црну Гору, да му нијесу били ни до кољена! Толико је острашћене, заразне мржње било у његовој бесједи…
Настојао сам да схватим одговор Андрије Мандића и његове комплименте данашњем Цетињу, као гест братског помирења, толико потребног Црној Гори, али се притом надам да је, ваљда, мислио на негдашње „српско почивало“, како је то и његов опонент, споменути Оскар, на свој начин примијетио.
Ја, опет, као новинар, немам ама баш никакве потребе да се додворавам данашњој „пријестолници“, поготово што ововремено Цетиње то ни на који начин одавно не заслужује! И крајње је вријеме да се ставка из Протокола, или не знам већ из чега, да се прве сезонске сједнице Скупштине ЦГ, држе у „пријестолници“ коначно избаци.
То сам предлагао и прије три године, када сам на Српском Тавору, на Бјеласици код оца Јоила, баш тако рекао окупљеном народу. Тада сам додао да Цетиње одавно не личи на себе, помињући околност да је се у овој Општини, 2.002. години, 12 хиљада становника изјаснило за заједничку државу Србије и Црне Горе, а исто толико, четири године касније, за њено – отцјепљење!
Поменуо сам тада , а мало касније и на овом Порталу, да „град херој“ за вријеме четворогодишњег рата, није „ни прстом мрднуо“ да се ослободи, за разлику од мог Колашина који је 24 пута, како се то популарно каже, „прелазио из руке у руку“! Да је у Цетињу , у то ратно невријеме, рођено, не 700, како се некад мислило, већ 1.200 ванбрачне дјеце.
Поменуо сам тада ријечи једног од будућих црногорски челника након ослобођења, ваљда Пека испод Вртијељке, да би Цетиње требало опасати бодљикавом жицом и запалити! Мислио је, несумњиво, на оно што се дешавало у покорном граду, у вријеме окупације.
Боравак италијанских војника на Цетињу оставио је и до данас трага. Шта мислите, чији потомци почесто узвикују ону популарну паролу, на свом, „очинском“ језику: „E viva , e viva Montenegro“! И тако даље…
Наслов на Порталу, гласио је: НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ, СТИДИ СЕ ЦЕТИЊЕ, уз јасну алузију да од свих православних градова у ЦГ, једино на Цетињу није било библијских литија…
И, најзад, још једном: хоће ли се посланици црногорског Парламента коначно опасуљити, да у име, рецимо, личног достојанства, не дозволе више цетињска понижења, на Белведеру, или у граду, избјегну запаљене гуме, плотуне и гађање камењем и јајима и најгнусније увреде, од шачице, или гомиле цетињских и увезених „комита“?
Или ће и даље, несхватљиво мазохистички, трпјети цетињска сусретања…