Изложба о Јесењину – песнику снажних и страствених стихова

Поводом обележавања 125 година од рођења Сергеја Александровича Јесењина (1895-1925) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Сергеја Јесењина и литературе о њему, може се погледати до 9. августа у јавном каталогу Библиотеке.

Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, а уредник Селимир Радуловић.

Изложба обухвата фотографије корица Јесењинових књига, песама попут „Лисица“, „Бреза“, „Песма о керуши“ …његова писма и портрете, затим фотографију Јесењина и Исидоре Данкан, његову фотографију из документарног филма „Сергеј Јесењин“.

Може се видети и фотографија Јесењина са сестром Јекатерином, фотографија његових родитеља, последња фотографија песника са мајком начињена 1925. у Москви, као и избор из литературе посвећене животу и делу једног од назначајнијих руских песника.

Када га је Максим Горки видео први пут у Петрограду, записао је: „Кудрав, плав у модрој рубашки, прснику и чизмама са наборима, Јесењин је на мене оставио утисак скромног и помало збуњеног дечака, који и сам осећа да му није место у огромном Петровграду. Такви дечаци живе у мирним градовима. Тамо ћеш их срести као трговачке помоћнике, столарске калфе, играче и певаче у кафанским баровима, у најбољем случају као децу средњих трговаца, присталица старинске богобојажљивости”.

Даље Горки пише: “У његовом животу једна је жена пореметила многе, за сасвим друге ствари одређене часове. Била је то блудна и неуравнотежена балерина Исидора Данкан. Она као светски скитач и тумач једне сасвим нове ере, водила га је по белом свету. У Америци је добијао по кафанама батине, а у Берлину се опијао до лудила”.

Сергеј Александрович Јесењин, један од највећих руских песника 20. века, рођен је у селу Константинову у Рјазанској губернији 1895. године.

Детињство је провео одрастајући у дому деде и бабе, у сеоском окружењу, што је оставило велики траг у његовој поезији, подсећају из Библиотеке Матице српске

Након завршене школе уписао се на московски Народни универзитет А. Л. Шањавског, на коме је провео нешто више од годину дана.

У то време је већ почео да објављује песме у књижевним часописима. У Петрограду је упознао неке од највећих тадашњих руских песника коју су му дали подршку за даљи рад.

Врло брзо је стекао песничку славу и учествовао је у бројним културним дешавањима. Био је један од представника покрета имажинизма у Русији.

“После тих стихова помислио сам нехотице да је Јесењин не толико човек, колико орган који је природа створила само за поезију”, оценио је Максим Горки, док је Љуба Вукмановић истакао да “Руси славе Јесењина као песника у чијим је стиховима најлепше расцветала руска душа и признају му да његово песничко мајсторство припада ризници руске поезије XX векаˮ.

“Данас је, међутим, готово сасвим јасно да Јесењина треба прихватити онаквог какав он јесте: песник снажних и страствених стихова који су увек акорди његовог срца, било да су резултат ведре животне, или пак, болне песимистичке лиреˮ, нагласио је Богдан Косановић.

Нека од његових најзначајних дела су песме „Бреза”, „Јесен”, „Песма о керуши”, „Мангуп”, „Исповести мангупа”, „Довиђења друже, довиђења”, поеме “Ана Сњегина”, “Црни човек” и други.

Његови стихови су данас познати у целом свету.

Сергеј Јесењин је трагично скончао 28. децембра 1925. године. Сахрањен је на Вагањковском гробљу у Москви.

“Када су 1966. године у Београду објављена Јесењинова Сабрана дела у пет књига, тираж од 20.000 је распродат за непуних годину дана. После три године штампана су Јесењинова Целокупна дела у шест књига па онда у изузетно кратком року до 1973. једно за другим још четири издања. То је облик издавања, то је број издања и то су тиражи какве су у оно време имали само наши најчитанији писци као рецимо Иво Андрић и Бранко Ћопић. Јесењин је дакле тих година одиста спадао у ред најчитанијих песника на српском и југословенском културном простору”, забележио је Вукашин Костић у књизи „Сергеј Јесењин у српској књижевности“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: