Изложба у Никшићу; Ковачевић: Постоји константа да се српском народу одузме памћење

У холу Никшићког позоришта отворена је изложба Музеја жртава геноцида из Београда под називом “Повратак: Прича која траје”, ауторке Јасмине Тутуновић Трифунов, а поводом 22. априла, Националног дана сјећања Србије на жртве геноцида и Дана Музеја жртава геноцида.

Руководилац Одјељења за научно-истраживачку дјелатност Музеја жртава геноцида, Бојан Арбутина, казао је да је Музеј основан 1992. године како би на „објективан начин сагледао све те трагичне догађаје из Другог свјетског рата“ који су задесили српски народ и идентитетски утицали на њихово поимање историје“.

„Изложба има симболичан назив и тиче се дјеце која су у Другом свјетском рату била одвојена од својих породица, која су удомљена у хрватске породице, која нису знала ни своје име, ни своје презиме, име оца и мајке, ни вјеру и националност. Она уједно говори о томе да се и ми као народ полако враћамо нашим темељним вриједностима и нашем идентитету и да проучавајући ову трагичну епоху из наше прошлости, од балканских ратова па све до мартовског погрома 2004. године, покушамо да сагледамо шта смо прошли и да извучемо неке поуке“, казао је Арбутина који је као двогодошњи дјечак био један од оних који се нашао у колони избјеглица током хрватске акције „Олуја“.

„Покушавају од народа који је претрпио и преживио геноцид Другог свјетског рата да направе народ који је геноцидан… Морамо да се окренемо себи, нашој историји, да је проучавамо, поштујемо, вреднујемо и да из ње извучемо поуке“, казао је Арбутина.

Како је истакао, покушавају да кроз различита истраживања која спроводе утврде број жртава, открију све злочине, злочинце, и да свима представе страдање из Другог свјетског рата, како би кроз културу сјећања поставили јасну границу између добра и зла, аи и претке чували од заборава.

Изложбу је отворио предсједник Општине Никшић, Марко Ковачевић, који је обраћање почео пјесмама најпознатијег пјесника из Никшића, Витомира Вита Николића, који је написао двије пјесме посвећене страдању српског народа у Другом свјетском рату.

То су пјесме – „У Градини гроб до гроба“ и „Код Јасеновца понире Сава“.

Ковачевић је истакао да је 22. април проглашен Даном сјећања на жртве геноцида у заједничкој држави, оснивањем поменутог Музеја, али да распадом те државе Црна Гора није смогла снаге, а нема ни концензуса, да одреди датум који би био посвећен сјећању на жртве геноцида.

Према његовим ријечима, пратећи историјске догађаје примјећује се да је постојала „константа да се српском народу одузме памћење“, али да су успјели да „преживе сва страдања и голготе“ и опстану.

Никшић је, како је рекао, један од ријетких градова који од прошле године има улицу „Јасеновачких жртава“ и да су на тај начин, жељели да пошаљу поруку да такве страхоте више не смију да се догоде.

Присјетио се хрватске акције „Олуја“, али и „литија и одбрана светиња“, као и да су, како је казао, на поруке да их „на тракторима треба послати из Црне Горе“, одговорили „на миран и достојанствен начин, никоме да пут не натрунимо, а камоли да се неко дијете од тога заплаче“.

„Нека то буде и даље начин нашег дјеловања, хришћански, српски, црногорски, онако како су нас наши преци учили и онако како и ова дјеца и она која су страдала и сви наши страдали из нашег народа у претходном времену заслужују – да будемо свијетлог образа пред њима и пред Богом, као што ће и ова дјеца бити када оду Богу на истину свијетла образа и тамо погледају и угледају своје родитеље“, поручио је Ковачевић.

Директорица ЈУ „Музеји и галерије“ Никшић, Весна Тодоровић, казала је да изложба кроз фотографије и документа свједочи о судбини српске дјеце са Козаре и из Поткозарја током Другог свјетског рата и њиховој потрази за својим идентитетом, али и о нади и истрајности преживјеле дјеце, данас људи у позним годинама, који ни послије осам деценија нијесу престали да вјерују да ће сазнати ко су, чији су, одакле су и шта се током Другог свјетског рата десило са члановима њихових породица.

Тодоровић је изнијела податке колико је у Независној држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата убијено дјеце старости до 14 година, као и да је преко 70 одсто убијене дјеце било српске националности. Подсјетила је на дугогодишње истраживање Драгоја Лукића о страдалој дјеци у Јасеновцу, као и на податак да је Дијана Будисављевић, рођена Аустријанка, из хрватских логора, прије свега Јасеновца, избавила „око 12.000 беспомоћне дјеце, углавном српске, са Кордуна, Посавине, из хрватских и босанских села“. Истакла је да о страдању Срба на подручју НД Хрватске постоје бројна свједочанства, а да су многа од њих писали припадници других народа попут поеме „Јаме“ од Ивана Горана Ковачића, тужбалица „Стојанка мајка Кнежопољка“ од Скендера Куленовића и пјесме „Мајка провославна“ од Владимира Назора, коју је и прочитала.

Изложбу у Никшићу организовао је Музеј жртава геноцида у сарадњи са Јавном установом “Музеји и галерије” у Никшићу и Никшићким позориштем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: